Branič

29"

КРИВИЧНО ПРАВО

451

Није потребно говорити, да се дијалектичка посматрања не могу узети као доказ. Позивање на нашу свеет, као на доказ иосгојања слободне воље, није убедљиво; баш и да нретиоставимо, да нам наша властита свест казује, да смо ми слободни, али је већ одавно познато, да сведочанетво наше свести није научан доказ. Ми смо, например, дуго били уверени у то, да се сунце окреће око земље, веровање у мађионичаре и вештице оснивало се такођер на сведочанству иаше свести и т. д. Даље, наша властита свест тако исто моћно говори и иротин наше слободе: свакодневио наше искуство потврђује нам то. Сем тога, не можемо, а да не видимо, да и ако нам свест наша говори о слободи, то само о слободи у будуће, све пак црошло за свакога човека представља се неирекидним ланцем узрока и иоследица;сваки,ако погледа унапред, биће принуђен да сазна, да је он морао да ради онако, како је ј>адио, а не друкчије. Без обзира на недоказаност целог индетерминистичког учења о слободној вољи, не можемо, а да не обратимо пажњу и на ту околност, да сви новији проналасци у области наука иеторијских, природних и друштвених несумњиво доводе до тог закључка, да радње и цео живот човека и човечанства исто су тако потчињени у свом развићу извесним законима, као и појаве целе ирироде. Разуме се, да такав природан закон не одговара претпоставци о слободној вољи човековој, у више установљеном смислу. б. Творије о цетерминпзму (нецесаријанизму). Још о^ половине XVIII века конструкција учења о слободној вољи, коју смо изложили, као услов за урачунљивост, почела је изазивати против себе иротесте; почињу у науци о кривичном ираву да се развијају противна гледишта на извор мотива човекове радње и, према томе, друге представе о условима за урачунљивост. Представници теорије, коју смо горе размотрили, иризнавали су као извор мотива човекове радње његову вољу; иротиван правац не само такав извор не признаје, не само да сматра радњу човекову да је пОтчињена начелу законите узрочности, већ говори, да силе, које покрећу човека у његовој радњи, као и ред Функциони сања ових сила, ничим се не одликује од сила и реда њихова Фу нкционисања у спољашњој природи која нас окружава. Ова се учења називају теоријама детерминизма или нецесаријанизма (т. ј теоријама нужде или безусловне погчињености).