Branič

52

ћање, створена је основа за накнаду, пошто је тужилац кривицом туженога осуђен да плати оно што према писмену није дужан. Није било тешко макоме уступити поменуту меницу, са тужиочевим акцептом." „Тужени ничим не побија истинитост свога „писмена"; нити се упушта у доказивање да је по обвези вратио тужиоцу примљену меницу после неодобрене лицитације, а тужилац наводи да је то баш та меница по којој је он осуђен на плаћање; и зато је према таком стању ствари суд требао да цени, има ли овде места примени § 8 (К). гр. зак. по ком би тужени одговоран био тужиоцу за ону суму коју тужбом тражи". „Из поменутих разлога Касациони Суд на основу § 325. грађ. суд. пост. ништи пресуду Апелационог Суда и препоручује му да по овим примедбама и закону поступи." Противразлози Аиелационог Суда од 24. јануара 1990. годинд. Бр. 286. „Из „писмена" се види обећање, да ће тужилац издати туженом и још неким лицима менице, ако се лицитација, која је остала на њему, одобри." Напротив на спорној меници, коју је тужилац потписао као акцептант, издавалац је Н. Н. а о туженоме нема у њој ни помена, и зато се не може узети да је оспорена меница она, која се спомиње у „писмену". „По мњењу Апелационог Суда не пада на туженога терет доказивања о неважности поменутог „писмена", и о враћању менице после неодобрене лицитације, —• већ је тужилац требао да докаже, да му тужени није вратио исту меницу". „Кад би се дозволило да без јачих непосредних доказа, као што је овде случај, опстанак менице дође у питање, — меница, као сурогат новца, изгубила би сваку важност, што би било на штету саобраћаја." Одлуком Опште Седнице Касационог Суда од 9. фебруара 1900. године Бр. 1311 одржане су примедбе одељења, и по њима је другом пресудом Апелационог Суда осуђена тужена страна на тражену накнаду.