Branič

5

27

1 Вредиоет — опреде/вива заклетва, право |е парничара, и не може се доауђивати иницијативом еуда — 2. 0 колицини при^ода, од ћ.пакретног имања, иди о љеговој накнади у еручају епора, зажи пореека пријава као |едини и иекд>учни доказ. Примедбе Касационог Суда II одељења од 9. фебруара 1900 г. Бр 1028. „По § 292 грађ. суд. пост. остављено је право само парничару, да се може користити вредност опредељИван заклетвом, и зато суд, без његове жеље и пристанка, не може досуђивати таку заклетву; то је право дато суду код допуњавајуће заклетву у § 2^1 ист. пост. У парници овој т.ужиоци се нису позвали и на доказе из § 29 2 грађ. суд. пост. ни у тужби ни на рочишту, и Апелац. Суд огрешио се о тач. 5 и § 305 грађ. пост. досуђујући тужиоцима вредност опредељиву заклетву на околност, за коју они подносе сасвим друге доказе; §§ 91- и 198 грађ. суд. пбст. Но осем тога, количину месечне кирије није потребно опредељивати заклетвом, кад је тужена страна на рочишту од 8. маја пр. год. Бр. 10728 поднела пореску пријаву, у којој су сами тужиоци писменим актом пред влашћу утврдили ту количину, а по § 292 грађ. суд. пост. вредност опредељива заклетва досуђује се само онда, ако се тражена количина штете не би могла на други начин доказати. Погрешно квалификује Апелац. Суд ову пријаву „као дело личне увиђавности сопственика," пошто је закон о непосредној порези у чл. 32 садржи ну пријаве утврдио као неоспорну, тако, да се мимо те садржине не може на суду доказивати никаква већа кирија." Проишвразлози I одељења Апелацион.ог Суда од 12. фебруара 1900 г. Бр. 662. „Примедбама Касационог Суда истакнута су два начелна питања; Прво: да ли одредба § 292 грађ. суд. пост., као законо правило о врсти вредност — опредељиве заклетве, зависи искључиво од воље парничара, односно