Branič

392

В Р А Н II Ч

шење пак пресуде по том решењу спада погубљивање, скндање с точка и сахрањивање погубљеног, јер, вели се у њему, то све „по наредби пресуде бива." Према томе, ако је осуђеник по пресуди имао да стоји на точку, док се не распадне, над њим се је по одобрењу духовне власти опело могло извршити, тек кад га је тако распаднутог полициска власт скинула с точка и укопала. Но разуме се, да опело није морало бити одобрено, јер духовна власт има право „помиЛовања" за то. По §. 287. зак. о кр. пост. пак мртво тело се има одмах укопатн без предходног опела. Тело погубљеног укопавано је на оном истом месту, где је смртна казна извршена. 0 томе се заиста ништа не вели у оном упуству и мало час наведеном решењу, као ни у височ. решењу од 27. августа 1858. У овоме се само каже: „да се осуђени на смрт убије из пушака и тело његово да се одмах у земљу закопа." Тако исто о томе нема нигде ни помена ни у деловодном протоколу. Но да је његово тело укопавано на месту, где је погубљен, по себи се разуме. Сем тога у више пута помињатој пресуди пожаревачког магистрата од 1842. изрично се велн, да се тело оне жене, која је убила свог мужа, на оном истом месту изван села Везичева укопа, где се има над њом да изврши смртна казна. У §. 287. зак. о крив. пост. пак изрично се вели, да се тело погубљеног осуђеника има укопатн на месту погубљења. Тола Живановик, сврш, правник.