Branič

Б Е Л Е Ш К Е

413

срећника ослободио казне, када се утврдипо, да је украо један хлеб пошто три дана није ништа јео, написао је ових дана један чланак против смртне казне. Ево у кратко његових мисли: „Смртна казна или као што је Виктор Иго назива „специјални знак варварства" и данас још постоји у законику, на срамоту данашње цивилизације и људи, који су се срцем својим п ђенијалношћу 'својом борири протпву ње, као Бекарија, Дипор, Песијон, Баланш, Ламартин, де Трас.и, Жил Фор, Жил Симон, Луји Блан, Тронше, Едгар Кине и толики другп. Све шго се могло по том питању рећи, речено је и са трибипа и у књигама и то са много талента. Али већп део нарчда, Суверена народа мало што зна о том питању. Један од пајтежих аргумената против смртне казне јесте, да се она не може опозвати, поштоје примена смртне казне непосредна, апсолутна и унпштавајућа. Међутим којп би суд могао рећи о себи, да је непогрешив? Смртна казна не може се делити и степеновати рекао је Дидро а по њему и Луји Влан. И за то су пороте данас и сувише уздржљиве п ретко кад да гласају тако, да кривац не може избећи смртну казну. Говорило се даље, да је смртна казна — праведна нужна одбрана једнога друштва, јер унпштавајући убицу одузима му могућност да врши нове злочпне. Али није тако, јер ако би само тај мотив био, друштво би морало само то као једино одбранбено средство имати. Међутим оно има и других средстава, као што је познато, те не морам да их бројим п помињем. Чл. 327. француског крпвичног закона говори: „да убнјство једног човека иије злочин, само ако то тако закон наређује", али јавну свест тај члан не може задовољити. Јер дру-

штво самим тим одузима себи право да убија, чим изјављује, да је убијство — злочин, Тортуре су прво укпнуте, а број смртних казна одмах се показао из годипе у годину мањи. 1788. извршено је у Француској 132 смртних казни, 1810 само 39, 1828 године само 32 а 1832 само 22. — У Енглеској је у XVIII веку годишње било по 240 смртнпх пресуда извршено: данас једва да се две смртне пресуде изврше. Надајмо се да ће правнпци данас свуда где их буде било и где се њихова реч буде чула, бити прожети једном идејом: да се смртна казна не може више сложитп с модерним духом и цивилизацијом, јер модерно друштво тражи данас да се „грешник каје, а не да му се свети." Закон о слободи савести у Русији Док је руска Государствена Дума заседавала у мају уставно-демократска страпка поднела је на решење законски предлог о слободи савести у Русији, који је садржавао ове принцпне: Нико не може у својим правима због свога уверења или религпје бити ограппчен или гањан. Сви закони који грађанска пли политичка права рускпх грађана буду ограничавали имају се укинути. Све вере, које у руском царству постоје или које буду поникле уживаће иста права и слободу у вероисповедању, у колико пе би стајале у противностп са кривичним законом. Нико не може да се одрече својих грађанских . или политичких дужностп под изговором да му то забрањује вера с изузетком случајева, који су законом предвиђепи. Са павршетком 17 године може сваки да мења веру и да пређе у коју хоће. Веронаука у школама биће парочитим закопом прописана. Правила о притвореницима — Мипистар упутрашњих делл на основу §§