Branič

Стр. 130.

„Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

се догађају пре те потврде, а на име од саслушања странака код суда о продаји и куповинм имања и од решења суда да се својина непокретног имања пренесе са продзвца на купца Потврда тапије је само једна завршна радња суда при преносу својине непокретног имања. Даље, потврда тапије је чисто унутарња радња суда и она као таква зависи потпуно од суда; до суда, дакле, стоји хоће ли она бити раније или доцније свршена. Потврда тапије се и не објављује, како је то погрешно узео Касациони Суд. Много би било тачније да је Касациони Суд, као почетак рока за вршење права прекупа узео саслушање странака код суда. То је моменат када је уговор о продаји и куповини перфектан, и када је трећим лицима могуће да до садржине истог уговора дођу. Онога момента када се странке о преносу непокретног имања код суда саслушају, то се саслушање заводи у судске књиге и на тај начин и сам уговор постаје јаван и својом садржином трећим лицима приступачан ; он, дакле, тиме добија пун публицитет за трећа лица. Поред тога што се при саслушању странака код суда сазнаје садржина уговора у свима својим детаљима, ту се истовремено обелодањује и намера продавца да непокретно имање прода, а за прекупца је главно да докаже, да је продавац имање продао т.ј. о томе закључио уговор, као и и да докаже садржину тог уговора, јер без та два елемента не би могао да врши право прекупа. Да ли ће суд донети решење о преносу својине имања и да ли ће и када потврдити тапију на купца и њему је предати, то се све прекупца мало треба да тиче. Овакво мишљење поткрепљује и тај факат што се протести против преноса каквог непокретног имања примају и узимају у обзир све од момента саслушања странака код суда па до потврде тапије. После тога може да се тражи само уништење већ потврђене и издате тапије, што значи да се за протест, који у погледу на купца има исто дејство као и право прекупа, узима почетни моменат, саслушање странака код суда, а потврдом и издањем тапије се већ гаси. У том случају је саслушање странака код суда главно, па би несумњиво тако требало да буде и код права прекупа. Уосталом овакво решење питања било би много више у складу и са начелом што

мањег ограничења својине, а ми мислимо да је Законодавац, установом тако кратког рока за вршење прекупа и тако кратким роком за застарелост тога права, имао пред собом циљ : што мање ограничење приватне својине. Таквим решењем не би се оставили у неизвесности продавац и купац, који би морали да чекају на потврду тапије, када би тек почео да тече рок за прекупца, а чиме би се приватно правни саобраћај знатно отежао и укочио. Као што се види и са гледишта циља овакво би решење питања било правилније и више у духу закона. Међутим, Касациони Суд стоји, као што смо видели, на гледишту да рок почиње тећи од дана потврде иобјаве! тапије. То се јасно види из одлуке Оделења Касационог Суда од 9. августа 1874. год., Бр. 1592, где се вели: „Пречим правом откупа дотични сродник можа се послужити само на тридесет дана после извршене продаје, јер законски израз, да се од времена издате тапије рачунају тридесет дана, за које треба да се тражи прече право откупа, значи то, да се за тридесет дана од дана извршене продаје то право тражи, јер се тапијом само доказује пренос, дакле извршена продаја. (Ж. Перић, пом. дело, стр. 254.) ^ О застарелости права прекупа говори § 671. Грађ. Зак., који гласи. „Онај, који мисли да првенство куповине има, ако хоће да добро добије, мора готове новце по погодби закљученој положити у судске руке. Само противљење и недозвољавање без новца не вреди ништа: а после тридесет дана опет ишчезава. У овоме је параграфу Законодавац само потврдио да рок за вршење прекупа траје тридесет дана и да ће се то право по истеку тих тридесет дана угасити. О почетку тога рока он у овом §-у не говори ништа и зато смо упућени само на § 673. Грађ. Зак., који смо ми расмотрили. На наметнуто питање да ли рок не би требао да почне од дана судске одлуке о преносу својине, треба дати негативан одговор, а то из готово истих разлога као и код потврде и предаје тапије купцу. Овако би било кад би прекупац за продају непокретног добра сазнао дана када су се продавац и купац, у смислу § 294. Грађ. Зак. саслушали код суда, или када прекупац уопште није сазнао за продају непокретног имања у питању. Међу тим могуће је да су продавац и купац продају уговорили па чак и уговор