Branič

Стр. 132.

„БРАНИЧ"

Број ! |7. и 8.

она из §-а 671. Грађ. Зак., по којој је продавац дужан да извести прекупца о продаји, и 2. — када продавац сам не извести прекупца о продаји а саслушао се са купцем код суда по тој продаји, постоји за прекупца законска претпоставка да он од дана саслушања за ту продају зна. Он мисли, дакле, да у случају уредног извештаја о продаји постоји фактичка обавештеност о тој продаји, а у случају неизвештаја или неуредног и непотпуног извештаја, постоји за прекупца ргаезишр^о шт е1 сЈе шге да за продају незна и тек од дана саслушања постоји за њега та иста презумпција да за продају зна; ни једна ни друга се не могу обарати. Осим та два начина за сазнање по Г. Перићу трећи не постоји. Не постоји због тога што је право прекупа једна изузетна установа и што је према томе ту недозвољено екстензивно тумачење. Горња два начина су законом предвиђена па према томе ти начини и постоје; трећега нема, нити би се могао усвојити. Г. Перић признаје могућност, да прекупац сазна за продају својом иницијативом, али, како, законска је претпоставка, да он за њу незна и она се не може обарати. По њему је довољно да прекупац само изјави пред судом, да му продавац продају није авизирао, па да му рок за вршење тече од дана саслушања, иако признаје да је за продају знао. Г. Перић ништа не говориотоме: када ће рок за вршење прекупа почети да тече у случају када продавац и купац уговор о продаји потврде код судије за неспорна дела. То се питање поставља због тога, што је Законодавним Решењем од 13. јула 1850. год. ВЛ? 1197, дата судом потврђеним уговорима иста правна важност као и тапијама. Ми мислимо да се судом потврђени уговор о продаји и куповини непокретног добра потпуно равна саслушању странака код суда и да рок за вршење прекупа почиње тећи, ако прекупац за продају није раније сазнао, од дана његове потврде. Ово питање: да ли рок за вршење прекупа, у случају да је прекупац за продају сазнао сам пре саслушања код суда или пре потврде уговора код суда почиње тећи од дана сазнања или од дана саслушања односно потврде уговора било је спорно и много расправљано. Расправљано је због тога што се, из напред наведених разлога, нарочито после рата, пред судовима појавио један огроман број спорова о праву прекупа. При решавању тих спорова разни судови разно су и поступали; неки су узи-

мали да рок за вршење прекупа тече од дана авизиране продаје, или ако авизирања није било онда само од дана саслушања, одн. потврде уговора код суда, без обзира да ли је прекупац за продају сазнао пре саслушања, одн. потврде, или не. Други су, међу тим, узимали да рок тече од дана сазнања, па било то сазнање презумтивно — дан саслушања —, или фактично — дан авизирања или сазнања личном иницијативом. Ови други, дакле, нису правили разлику: ко је то сазнање омогућио, продавац или прекупац. Главно је код њих да то сазнање постоји. На гледиште да је довољно сазнање, ма ко га омогућио, само да је оно потпуно, стао је и Касациони Суд у О. О. С. од 2. фебруара 1923. год. Бр. 860, где се у главном каже: Није потребно да продавац нуди прекупца да имање купи, јер израз из § 671. Грађ. Зак.: „ваља да јави" има тај значај да продавац треба да створи за род такву могућност да он сазна да је имање продато неком трећем. Јављању је главни циљ да род сазна за продају, па ће исти значај имати и сазнање за продају које је дошло иницијативом рода а не продавца, јер је циљ постигнут. Без обзира, дакле, што је прекупац својим старањем дошао до сазнања о продаји рок ће за вршење прекупа почети од дана сазнања, наравно ако то сазнање обухвата све потребне елементе уговора о продаји и куповини закљученог између продавца и купца. У истом је смислу и одлука оделења Касационог Суда од 3. фебруара 1923. год. Бр. 902. (Види саопштење Др. Јанићија Јовановића у Архиву за правне и друштвене науке, свеска од 25. марта 1923. год., стр. 146—152.). Ми мислимо да је Касациони Суд поступио правилно када је питање решио на тај начин. Такво решење није противзаконо, одговара више правичности, потребама приватно правнога саобраћаја, а и најближе је начелу што мањег ограничења приватне својине. Није противзаконо, јер није законом забрањено. То што је закон предвидео свега два начина којима прекупац може да сазна за продају не значи да је овај трећи изузет и недозвољен. Г. Перић мисли, као што смо напред видели, да би такво решење тога питања било противзаконито, јер је, каже, закон предвидео само два начина, којима прекупац може да сазна за продају: извештај продавца и саслушање код суда,