Branič

3

Број 7. и 8.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 133.

а будући да је право прекупа изузетно право, несме се употребити екстензивно тумачење и тако створити и трећи начин за сазнање о продаји, на име сазнање пре саслушања иницијативом прекупца. Он тврди даље, да је ргаезитрНо шпз е* с!е шге да прекупац не зна за продају ако продавац не докаже да га је о томе известио или да се са купцем код суда саслушао. Ми мислимо да ствар не стоји тако, а ево због чега. Право прекупа је ограничење приватне својине. Као такво оно је изузетно и нигде се не претпоставља. У случају сумње тумачи се увек рестриктивно т.ј. у корист неограничености приватне својине, а на штету самога њега. На први поглед изгледа да се, Из горе наведених разлога, не би могао усвојити и трећи начин за сазнање о продаји, сазнање личном иницијативом прек^пца. Међутим, ако се тај трећи начин не би признао и сувише би се овластио прекупац а још више ограничила приватна својина. Несумњиво је да то неби било у духу закона. Карактер изузетности права прекупа и његово рекстритивно тумачење оправдавају се само тиме, што право прекупа стоји у опреци са једним основним начелом друштвене организације, начелом приватне својине. Чим та опрека са тим основним принципом престане, губи се и карактер изузетности и потреба за рестриктивним тумачењем те институције. А несумњиво је да је право прекупа много мање у опреци са начелом приватне својине кад се призна и трећи начин по коме прекупац може да

сазна за продају. Тим се у многоме ублажава дејство права прекупа и приватна својина бива мање ограничена, дакле слободнија. Из наведенога ми мислимо да се код права прекупа екстензивно тумачење не сме да употреби само тамо где би оно било на терет начелу приватне својине, где би је оно још више ограничавало, али да је такво тумачење дозвољено па чак и потребно онамо, где оно иде у корист начела приватне својине, где оно губи од карактера изузетности, где се, дакле ближи општем принципу. Из тога ми закључујемо да је у овом случају екстензивно тумачење дозвољено па чак и потребно и да треба усвојити мишљење да је могућ и трећи начин прекупца да сазна за продају. Да се вратимо још на постављено питање: када рок почиње да тече у случају да је прекупац за продају сазнао после саслушања странака код суда, али пре истека 30 дана од дана саслушања ? Несумњиво је да ту рок почиње тећи од дана саслушања или потврде уговора код суда, а то је, према §§-има 673. и 674. Грађ. Зак., и законска претпоставка, која се не да обарати. Ту никакво екстензивно тумачење неби било дозвољено, јер неби било на корист начела приватне својине већ на његову штету. Видели смо да екстен-, зивном тумачењу има места тамо где се оно ближи општем пропису, а не сме га бити онде где се карактер изузетности појачава. (наставиће се)

ИМА ЛИ СУД ПРАВО СМАЊИТИ ПРЕТЕРАНУ КОНВЕНЦИОНАЛНУ КАЗНУ? — Д-р АРСЕН М. ЧУБИНСКИ АДВОКАТ Конвенционална казна је нарочита уговорна клаузула, којом се уговарачи узајамно, или само један спрам другога, обавезују на плаћање једне унапред одређене суме за случај потпуног, делимичногили, специјално, задоцњеног испуњења дотичног уговора. У првом реду ваља истаћи, да у опште цело питање о конвенционалној казни код нас није регулисано законом, те се овде судија има управљати на основу §§-а 10.

и 546. Грађ. Зак. поглавито према ономе, што је у уговору исказано, па за тим према општем смислу законодавства и напослетку, према правној теорији. Према томе, за правилно решење горе истакнутог питања важно је најпре утврдити шта је конвенционална казна по својој правној природи, како би се видело која су законска правила по духу овој институцији најсроднија, те да се ова правила по ана-