Branič

„Б Р А Н И Ч"

део тај изузетак и он у § 1076. овако прописује : „Право прекупа у случају судског нродавања какве ствари, која је овим правом оптерећена, нема никаквог другог дејства сем тога, да се овлашћено лице, чије је право у јавне књиге уписано, мора на продају нарочито позвати." (Г. Др. /Јраг. Аранђеловић, пом, дело стр. 140). Тако је исто и у Немачком Законику, чији § 512. гласи: „Оа8 Уогкаи{згесћ1 1б! аиз§е5сћ1о5беп, \уепп с1ег Уегкаи! 1ш \Уе§е с1ег 2\уап§бУо11б1гескип§; ос1ег с1игсћ с1еп КопкигбуегшаИег ег!о1§1." „Право прекупа је искључено, ако је продаја извршена принудним путем, или кад је њу извршио стечајни поверилац." (Г. Перић, пом. дело стр 317.) Бг. N. Оегпћиг§ у поменутом делу 11. књига, 2. одељак, на стр. 121. каже: 1т Ра11е с1еб Уегкаи1еб шШе1б 2\уап§бУо11б1гескип§, \у1е аисћ сЗигсћ с1еп Копкигбуегдааћег, бе1ћб1 \уепп ег ћеЈћапсН^ ег1о1§1, етоасћб! с1еш Уогкаи1бћегесћИ§1еп с1аб Кесћ! гиг Аибићип§ с1еб Уегкаи1еб пкћћ Право прекупа код јавне продаје је укинуто због тога, што је властима врло тешко пронаћи које је баш то лице које је на прекуп овлашћено, и што би се трагањем и проналажењем таковога лица посао ометао много и тиме би јавна продаја потпуно изгубила оно обележје које она има и промашила циљ који јој је постављен. У Аустријском праву код стварног права прекупа позива се на прекуп овлашћено лице т. ј. позива се да присуствује продаји и да и само ако хоће лицитира. У нашем Законодавству таква одредба не постоји и властима се према одредби § 478. Грађ. Суд. Пост., таква дужност не би могла наметнути, сем кад су у питању смесничари, које власт према горњем пропису мора позвати. Они се позивају али не да врше право прекупа, већ да лицитирају и ако истуре највећу цену они су купци дотичног имања а не прекупци. Сродници и уговорни прекупци не позивају се нарочито, већ за њих вреди оно што и.за сва остала трећа лица, а то је оглас јавне продаје преко службених новина. Интересантно је питање да ли права прекупа не може бити ни код једне јавне продаје. Ми знамо да има јавних продаја које се врше по захтеву поверилаца, а има их које власт, као заступник појединих лица врши, на пр. продаја имања пупиле. У овом последњем случају продаја није принудна па се зато и може поставити горње питање. Одговор би ипак био да и ту не може бити

права прекупа, јер је закон обухватио све јавне продаје ма по каквој се потреби оне вршиле и наредио да тамо не може бити права прекупа. Свуда где се лицитира, јавно продаје, купци ће озбиљно конкурисати само онда. ако су уверени да ће имање остати на онога који понуди највишу цену. Такво, пак, расположење купца односно лицитаната може да се постигне само онде ако се код те врсте продаје право прекупа забрани, које је, као што смо видели, једна велика сметња правилној и брзој циркулацији добара. И то је један од главних разлога због кога је Законодавац код јавне продаје забранио право прекупа. Критика права прекупа. Говорећи о праву прекупа, као установи која у многоме ограничава приватну својину и тиме кочи правилан промет економских добара, ми смо напоменули, да ћемо се на крају нарочито позабавити критиком те установе и исказати своје мишљење о праву прекупа. Право прекупа је једна сасвим застарела и преживеда установа. Установа права прекупа могла се још и разумети у доба када се израђивао наш Грађански Законик и када је главни део (преко 9О°/ 0 ) становништва ондашње наше државе, сељак, живео широким породичним животом, који је готово увек био представљен у задрузи. С једне стране начин тако заједничког, неподељеног живота био је резултат традиција, које су прелазиле са генерације на генерацију, а с друге стране од ондашњих меродавних фактора је такав начин живота био нарочито фаворизиран и прмаган у уверењу да ће се таквим типом сеоског газдинства највећма и најлакше постићи максимум производње у земљорадњи у ширем смислу те речи. Мислимо да нећемо погрешити ако кажемо, да је овај други фактор био пресудан да Законодавац унесе у закон право прекупа као једну посредну меру за одржање и развијање задружног, односно колективног живота. То још очигледније потврђује и чињеница да је у закон унето и право прекупа за смесничаре. Њему је чак дато и првенство у колизији са сродничким правом прекупа, што је јасно да је Законодавац имао поглавито у виду спречавање распарчавања непокретних добара, мислећи да ће она максимум приноса дати само онда ако су што већа т. ј. ако су неподељена.