Branič

Страна 18.

„В Р А Н И Ч в

Врој 1.

тивне стране буде оспорено, неће се при решавању сматрати за доказано. У овоме спору тужилац тражи полагање рачуна на основу уговора о ортаклуку, међутим не подноси уговор о ортаклуку, а тужени не признаје постојање тога уговора. Главној заклетви, коју тужилац нуди за доказ постојања ортаклука, нема места у овоме спору, јер се у једној парници једном пресудом не може расправљати и спор о постојању ортаклука и спор о полагању рачуна, већ се спорно питање о постојању ортаклука има да расправи пресудом у засебној парници, па да се на основу гтресуде расправља питање о полагању рачуна. Па кад тужилац не подноси никакав доказ о постојању ортаклука, па ни судску пресуду, којом би доказивао постојање уговора о ортаклуку, онда тужилац није доказао оба везу туженога за полагање рачуна". По жалби тужилачке стране Касацион Суд је својом одлуком од 2. априла 1925. год. Бр. 2355. поништио то решење дајући зато ове разлоге; „погрешан је разлог суда да се у овом спору за полагање рачуна на основу уговора о ортаклуку за почесне шпекулације не може главном заклетвом доказивати постојање тога ортаклука, У § 48. трг. зак. поред осталог наводи се да се ортаклук за почесне шпекулације може и сведоцима доказивати. Па кад се овакав уговор може сведоцима доказивати, онда аналого може, тим пре, и главном заклетвом. Јер ово нити је противно прогшсима §§ 261. и 281. гсп., нити се то може закључитиг Да је главна заклетва у рачунској парници као доказ о постојању ортаклука за почесне шпекулације допуштена има се узети у толико пре, што одредбама зако-

ника о грађ. суд. пост. ни приликом извиђања парница због рачуна (§ 352.) ни приликом расправе питања о надлежности суда (49) није искључено ни једно доказно средсгво предвиђено у § 182.. па, дакле ни заклетва." Беог. Трг. Суд поступајући по овим примедбама, решењем од 26. јуна 1925. год. бр. 26.937. досудио је тужиоцу заклетву на поменуту околност, с тим: да ако се.- закуне — тужен буде дужан положити рачун; у противном да се има одбити од тражења." б) (случај аналог првоме). С. је тужио Б. и тражио полагање рачуна. За доказ да је између њих постојао однос, из кога та дужност проистиче, С. је понудио Б. - у главну заклетву коју је овај примио. Па ипак Београд. Трг. Суд је нашао да нема места полагању заклетве давши у своме решењу од 10. маја 1922. год. Бр. 4489. ове разлоге: „по тач. 1. § 351. парница' због рачуна бива онда, кад је ко дужан да ноложи рачун па неће то да учини, а по § 178. гсп. парничар треба да докаже чињенице, на којима заснива своје тражење. Иначе се оне, у колико од иротивне буду оспорене, неће при решавању спора сматрати за доказане. Па кад тужена странау основи не иризнаје право тужиоцу да тражи полагање рачуна, онда је тужилац — према горњим законским прописама, дужан да докаже да је тужени Б. дужан да му положи рачун. Међутим он то ничим није доказао. Према томе нема места главној заклетви, коју је тужилац понудио туженоме, и тужена страна примила, за доказ да је између тужиоца и туженог Б. постојао, односно није постојао уговорни однос, како се тужбом представља." !ће се.)

СУДСКА И АДМИНИСТРАТИВНА ПРАКСА

Штету учињену хајдучијом и разбојништвом накнађује она општина у чијем се атару налази место на коме је дело учињено, без обзира које је врсте пут или друм, ако је на путу или друму учињено кривично дело. Начелна одлука Касационог Суда од 5. Децембра 1925 г. Бр. 10389 Господин министар Правде актом својим од 17. новембра 1925. год. Бр. 66962. пред-

ставио је Касационом Суду, да му је Приштински Првостеп. Суд доставио следеће: „Чл, 1. зак. о накнади штете учињене злонамер. паљевином и намерним противзаконим поништајем ствари предвиђено је да „сваку штету учињену злонамерном паљевином и намерним протигзаконим поништајем необезбеђених ствари, као и крађом и т. д. у атару сеоске општине и на пољском имању варошких општина, дужна је оштећеном, на његов захтев, да накнади она општина у