Branič

Страна 48

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—9

Био је убеђени и одушевљени бонапартиста, — ствар чудновата, — бонапартиста нарочито од пада царства, дворанин изгнанства и несрећних дана. Да ли је то услед опозиционог духа, верности једноме режиму — од кога ништа није тражио кад је тај режим био у моћи, — или из дилетантизма, из глумачког каприца? — Не знам то: увек његово убеђење било је сасвим незаинтересовано, пошто ништа није могао да очекује од режима који је за свагда збачен, Неколико пута кандидовао се на изборима и никада није био изабран: опште право гласа, са својом уобичајном логиком; налазило је без сумње да има и сувише талента да би га послало у народну скупштину... У 1869., имао је част да као противника има Жил Симона, у осмом изборном срезу Сене. Поводом ове изборне борбе, један добронамерни песник рђаво инспирисан саставио је оду која је. дељена у место гласачког билтена и која се овако завршава: Украсимо исту заставу, Као гладијатор који улази у арену; Скупимо своје снаге при нападу И идући на гласање, пријатељн, нека нас ништа не смета. Ми спасавамо земљу, ако изгласамо Лашо! Поред свега, или можда баш услед ове раскошне поезије, Лашо је далеко тучен од Жил Симона, добијајући само 8000 гласова док је овај био дотерао до 30000. Лашо у осталом био је веома интелигентан да би могао икада постати секташ. Он је пре свега био толерантан и помирљив, чак и у политици: ретка врлина! и његови најинтимнији пријатељи били су непомирљиви противници. То бејаху Г. Г. Жил Греви, Жил Фавр, Ганбета и т. д. Увек је имао најпријатељскије осећаје са овим последњим, који, једним од оних чудних случајева у којима се уплиће Провиђење, требао је да умре, необјашњиво погођен, на неколико дана после њега. Лашо је служио чак као спона између Жил Гревија и Гамбете који су један за другог имали само врло скромне симпатије и то је био, — чудноват догађај — борбени бонапартиста који је одлучио великог републиканског борца да учини овоме тада шефу државе посету која је остала као чувена, у којој је постигнуто привремено измирење. Он је био пријатељ и адвокат Г. од Вилмесана, који је тек био основао Фигаро. Овај сам лист, који је отпочео своју дивну срећу и богато имао свакодневне процесе, био је довољан „да осигура Лашоу клијентелу у суду." Лашо је увек пледирао за Г. од Вилмесана као пријатељ, без награде, и кад му је директор Фигара говорио о новцу, он му је

одговарао са својим добрим осмехом: „Не говоримо о томе; ти никада неби био толико богат да ме платиш!" Лашо је био поред тога добар човек, честит и галантан човек у најчистијем и најфинијем смислу речи. Био је то најзад — што ништа не штети, — фини дух, гибак и деликатан, човек савршен, сјајан говорник и пун жара. Припадао је оним славним скуповима Компјења, где владаху разни Абу и Мериме, где се скупљао најсјајнији двор најелегантнији и најсујетнији у Европи; где се трошио новац Француске, весело, не мислећи на сутрашњицу, у лову, слављу, гала представама, у којима је узела учешћа елита великих дама другога царства. Тамо у овим интимним круговима царице где све жене имађаху да деле љупкост и доброту, људи дух или срећу богатства, правила се светковина Лашоу и он се сјајно држао међу овим лепим духовима. Како су га једнога дана окупиле госпође, питајући га: „Господине Лашо, кажите нам разлику између генералног и царског прокуратора? — Госпође, одговорио је, сасвим мала: ако убијете мужа, онда је ту генерални прокуратор; ако га ви само преварите, сасвим просто, онда је ту царски прокуратор. Ето разлике." Али не води се тако некажњено живот рада и задовољства. Са таквим утрошком снаге и животне енергије организми боље очеличени истроше се временом. На крају 1881. Лашо је добио један удар који га је натерао да потражи одмор и здравље на југу. Није тамо дуго остао, јер сваки борци не могу дуго да поднесу без рада: Био је свестан да је смртно погођен, али је хтео да умре на адвокатском месту, на месту где је однео толике победоносне битке, где је имао толике сјајне победе! Повратио се у Париз фебруара 1882. и пледирао је још пред поротним судом у процесу благајника Дерера, оптуженог да је украо милијон динара својој банкарској кући. Они који су га тада слушали однели су болну инпресију са суђења. „Његов глас, рекао је један од његових пријатеља, изгледао је као да излази из гроба и ми смо га слушали узбуђени, ожалошћени и зачуђени у исто време; трудили смо се да задржимо интонације па и саму тишину, знајући да Лашо више неће говорити!" Међутим он је наставио и даље да говори! борећи се до краја, са жалосном храброшћу, противу парализе која га је стегла у грлу и чинила да се језиком заплићу његове усне, некада тако речите. Није се могао одлучити да напусти судску дворану, позорницу свих својих слава, судску дворану коју је тако волео, и свакодневно, ослања-