Branič

СУДСКА ПРАКСА

301

Уговором о потпуном усиновљењу у смислу §§ 137., 138. и 139. грађ. зак. ствара се вештачко сродство, које се у начелу равна потпуном природном сродству између родитеља и деце, т, ј. и усвојитељ и усвојеник стичу и сва права и све дужности, које родитељи имају према деци и ова према родитељима. У погледу пак домашаја дејства вештачког, уговором створеног сродства постоји према природном сродству само та разлика, што се усиновљењем створено сродство не протеже на целу родбину уговорача, већ само на њихово потомство. Јер, и ако у § 138. грађ. зак. стоји, да усвојено дете ступа у род пародитеља, не може се узети, да се то односи на сву родбину, већ само улаз у породицу њихову. То излази најпре из § 142. грађ. зак., по коме усвојитељ у задрузи мора имати одобрење задругара за усвојење а још јасније из § 410. гр. зак., који нормира наслеђивање усвојеника. По овоме пропису, као и по § 138. истог законика усвојеник наслеђује усвојитеља као рођено дете родитеља, што значи, да, ако усвојитељ, поред усвојене, има и рођене деце, овима се наследни део смањује учешћем усвојеника у наслеђивању, односно усвојено дете, ако је мушко а рођена деца усвојитељева женска, чак и потпуно из наслеђа искључује по § 397. грађ. зак. Даље, по § 416. грађ. зак. усвојеника којн без деце умре, наслеђују потомии усвојитеља, као браћа, односно сестре по усвојењу и искључују његову прву родбину и то не само у наслеђеном од поочима, већ и у лично стеченом имању, док други сродници усвојитељеви, побочни, као и претци, наслеђују само наслеђену имовину усвојитељеву. Из овога јасно излази, да се дејство уговора о усиновљењу не ограничава само на уговораче, како то окружни суд узима, већ да се протеже и на потомство усвојитеља, што је уосталом у складу са природом уговора, којим се првенствено ствара један лично — правни однос, из кога проистичу сва друга права и обавезе, које су по закону за тај однос везане. Према томе, кад закон друкчије не прописује, има се сматрати да се сродство, једном створено уговором о усвојењу, протеже и на децу, потомке усвојеника, те и ови постају унуци усвојитељеви по усвојењу. Ово се манифестује и на тај начин, што усињеник у смислу § 137. грађ. зак. прима и презиме и славу усвојитеља, које после преноси и на своју децу. На основу изложеног, мора се по закону узети, да и потомци усвојеника, који је пре усвојитеља умро, наслеђују усвојитеља по праву представљања у смислу § 399. грађ. зак., према чему је за конкретни правни случај без утицаја на право тужених то, што је њихов отац умро пре свога усвојитеља. На то не утиче ни та околност, што је у самом уговору речено, да ће усвојеник, пок. Илије, по смрти усвојитеља Јанка, овога наследити, јер та изјава Јанкова правно не представља специјалну тестаменталну односно уговорну наредбу о наслеђу, пошто је самим усиновљењем право на иаслеђе конституисано, већ се овом изјавом хтело само јасније да покаже воља да се хоће потпуно усиновљење у смислу §§ 137., 138. и 139. грађ. зак. Касациони суд примедбама свога II оделења од 23-УШ 1934 г. Ред, бр. 630 поништио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Погрешно је Апелациони суд, заснивајући своју пресуду на пропису § 399. грађ. зак„ одбио тужилачку страну од тужбеног тражења. Налажење суда, да у конкретном случају т. ј. у случају наслеђивања између усвојеника и усвојитеља, има места представљању раније умрлог усвојеника, у наслеђивању имовине усвојитељеве, није на закону основано и противи се пропису § 410. грађ. зак., чија је примена овде у питању. Уговор о усиновљењу, којим се туђа деца уевајају и на тај начин ствара сродство, које се равна крвном сродству, т. ј. таква се деца равнају рођеној. — §§ 137., 138. и 139. грађ. зак.. — као и сваки уговор — § 13. грађ. зак. везује само стране, које учествују у склапању оваквог уговора. То произлази такође из § 138. грађ. зак. Такав уговор пак не утиче ни у колико на родбинске везе усвојитеља, т. ј. не ствара сродство са његовим сродницима, за које је овај уговор, као и сваки други, гез ш(ег аПоз ас(а. То исто важи такође и за потомство усвојениково, изузев случаја, да и оно учествује у склапању уговора о усиновљењу, као уговарајућа страна. Према овоме, кад је у питању наслеђе између усвојеника и усвојитеља, законодавац, полазећи од горе изложених правила, поставио је у § 410. грађ. зак. лравило, да узајамно право наслеђивања постоји само између усвојитеља и усвојеника. У случају да усвојеник пре умре, но што би могао наследити усвојитеља, закон није изрично поменуо право представљања у корист потомака умрлог усвојеника, већ ови могу наслеђивати усвојеника у погледу имовине, која иу припада по наслеђу од усвојитеља онда, ако је усвојеник доиста и наследио усвојитеља. Како између потомака усвојеникових и усвојитеља нема родбинске везе, јер се она, као таква,