Branič

302

,Б Р А Н И Ч"

не успоставжа самим уговором о усиновљењу између њиховог претка и усвојитеља — §§ 137. и 138. грађ. зак. — то они и не могу претстављати умрлог усвојеника у наслеђивању имања усвојитељевог. Да је ово тачно види се и друге реченице § 410, грађ. зак., по којој закон, као изузетак од горе изложеног правила, предвиђа право представљања поочима и помајке у наслеђивању имовине усвојеникове, кад овај умре без деце и потомства а поочим и помајка му нису живи. Да је право представљања из § 399. грађ. зак, које би се, као опште, могло примењивати и у случају наслеђивања између сродника адоптивних, законодавац не би морао то правило нарочито предвиђати за овај случај, као што је учинио. Тумачећи овај изузетак по принципу „ехсерИопез зип! 51пс1155Јтае ш!егргеШтпез", излази да право представљања долази до примене само у случају смрти усвојитељеве пре усвојеника, дакле, то право је предвиђено само у корист лотомака поочима или помајке а не и обратно." Апелациони суд није усвојио ове примедбе већ је у писму своме од 1-Х1-1935 г. Бр. 5876 дао следеће противразлоге: „Уговором о усиновљењу у смислу §§ 137, 138 и 139. грађ. зак. ствара се између усвојитеља и усвојеника вештачко сродство које се у начелу равна крвном сродству између родитеља и деце т. ј. и усвојеник и усвојитељ стичу сва права, која имају родитељи према рођеној деци и деца према родитељима. У погледу домашаја, дејство вештачког — уговором створеног — сродства постоји према природном сродству само та разлика, што се усиновљењем створено сродство не протеже на целу родбину уговорача, већ само на њихово потомство, дакле на ужу породицу. То се види из § 142. грађ зак. а још јасније из § 410. истог зак., који је нормирао право усвојеника и усвојитеља на узајамно наслеђење. Из овога јасно излази, да се дејство уговора о усиновљењу у погледу узајамног наслеђивања усвојитеља и усвојеника не ограничава само на уговораче, већ се то дејство протеже и на потомство усвојениково, који је закључивањем уговора о усиновљењу у смислу §§ 137., 138. и 139. грађ. зак. ступио у ред крвног сродства т. ј. равна се рођеном детету усвојитеља, па према томе и његово потомство има сва права у погледу наслеђа према усвојитељу, представљајући свога оца — претка. То пак, што уговор о усиновљењу ни у колико не учиче на родбинске везе усвојитеља т. ј. не ствара сродство са његовим сродницима према усвојенику, за који је овај уговор гез Јпјег аПоз ас!а, без утиција је на питање наслеђа потомства усвојениковог према имовини усвојитељевој, јер, и ако закон није изрично поменуо право представљања у корист потомака умрлог усвојеника, не може се узети, да потомци усвојеникови немају право наслеђа ■према усвојитељу представљајући свога оца по томе, што је уговором о усиновљењу а у смислу §§ 137., 138. и 139. грађ. зак. усвојеник према усвојитељу ступио у ред законског — рођеног детета, те према томе и без обзира на то, што је усвојеник умро пре усвојитеља — усвојеникови потомци имају право наслеђа на имовини усвојитељевој, као представници свога претка — оца — а у смислу § 138. грађ. зак. пошто се они, према § 138. грађ. зак. имају сматрати према усвојитељу као крвно сродство." Касациони суд у својој општој седници од 2 маја 1935 год. Рев. Бр. 630/34 усвојио је ове противразлоге Апелационог суда и пресуду истог суда оснажио а примедбе свога 11 оделења одбацио. Тих. М. Ивановић секретар Касационог суда у Београду. Примена ш. 3. § 113. кривичног посшуика. Разнолика схватања, разнолика пракса и важност питања изазивају потребу, да се ово питање дискутује, у толико пре, што коментари закона о кривичном поступку не додирују проблем о коме ће бити речи у овом чланку. Тачка 3. § 113. кп. одређује услове притвора и истражног затвора. Услови су: (1) ако постоји основана бојазан да ће истрагу осујетити, (2) тиме што настоји утицати на сведоке, вештаке и саучеснике, или тиме што настоји уништити трагове кривичног дела. То су дакле услови. Када судија на основу слободног уверења дође до сазнања, да изложени услови постоје, овлашћен је, да на основу т. 3. § 113. кп. одреди притвор односно истражи затвор. Циљ кривичног поступка је да се постигне материјална истина и да се на основи ње примене прописи материјалног кривичног права. Ако окривљени настоји утицати на сведоке, вештаке и саучеснике или ако настоји уништити тра-