Branič

СУДСКА ПРАКСА

381

тужене стране. Па како у конкретном случају нису протекле 5'година ни бд дана последње радње у стечају, ни од дана последњег озлашћења влаСтодаВца а најмање од дана одузетог пуиомоћја, — то је Апелациону суд и остао п,рсвеоме становишту, да потраживање није застарело, и да је пресуда првостепе, нога суда умесна и на закону основана." Касациони суд у Београду у својој општој седници од 17 јуна 1937 год. РЕВ. 1339/36 одоацио је противразлоге Апелационог суда у Београду, а усвојио примедбе свога II грађ. већа. јован Д. Смаљанић, секретар Касационог суда у Београду. Кад је у саору парнична сшрана која губи заоставшшина (маса), онда на накнаду иарничних шрошкова не може биши осуђена заосшавшшина, већ само ош наследници, који нису успели са својим захшевом. (Закључак Касационог суда у Београду, Рев — 1288/2/36 од 24. 11. 1937 гОд.). Туженик Ђура преко свога пуномоћника у поднеску своме од 15 фебруара 1937 год. изложио је, да је Касациони суд у својој пресуди Рев — 1288/36 донетој у овом спору погрешно осудио на накнаду трошкова тужиоцу само туженика Ђуру, уместо да осуди масу пок. Петра, која је у овом спору тужена страна, док су синови пок. Петра, Никола и Ђура само претставници ове масе. Стога је тражио да Касациони суд изврши исправку у овој својој пресуди и да осуди тужену масу на накнаду трошкова ревизионог поступка. Ценећи овај захтев туженика Ђуре, Касациони суд налази да је исти неоснован, јер је правилно у пресуди Рев — 1288/36 изречено, да трошкове ревизионог поступка има да сноси само туженик Ђура, који је једини био изјавио ревизију и са њом није успео — § 143 у в. § 152 грпп. Траженој осуди тужене масе на накнаду трошкова ревизионог поступка нема места с обзиром на наређење § 148 од II грпп., јер тужени Ђура и Никола, као наследници пок. Петра на основу § 394 грађ. зак. постали су то одмах даном смрти пок. Петра, и сваки од њих одговара према наслеђеном делу, а не солидарно. Стога и за одвојену парничну радњу једнога од наследника не могу одговарати остали парнични учесници, односно нису дужни накнадити трошкове те посебне парничне радње, Маса пок. Петра не постоји као одвојена правна личност, која би независно од наследника била носилац права и обавезе па да би она могла бити осуђена на накнаду парничних трошкова, како то захтева туженик Ђура. Због непостојања ове солидарне обавезе на страни наследника пок. Петра неоснован је захтев туженика Ђуре, па је Касациони суддонео захтев као у диспозитиву — § 518 грпп" Кад из природе посла произилази краћи ирекид за време рада, онда се овај прекид не може рачунаши као одмор и одбијаши од радног времена у смислу § 7 зак. о зашшиши радника. (Касациони суд у Београду, Рев. —257/37. од 5 марта 1937 г.). Тужилац је претставио да је код туженика радио као пекарски радник дневно по 14—16 часова, а туженик му није исплаћивао награду за прековремени рад § 10 зак. о заштити радника. Тражио је осуду на плаћање ове награде од 50%Туженик није признао тужбене наводе, већ Је истакаб да је тужилац код њега радио под месечном платом; да је тужилац сваког дана за време рада имао око 2у 2 часа одмора од момента кад замеси тесто, па док хлеб не буде испечен. Срески суд за град Београд пресудом својом одбио је тужбени захтев, нашавши да није утврђено да је тужилац радио прековремено, пошто му се од радног времена има одбити као одмор време које је проводио у чекању да тесто буде готово за печење, као и за време самог печења хлеба. Призивни суд је са истих разлога потврдио ову пресуду првога суда, но Касациони суд закључком својим Рев — 257/37 укинуо је пресуде првог и другог суда и вратио ствар првоме суду на расправу и одлуку, а са ових разлога: „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. парн пост. поводом ревизије тужиоЦа Касациони суд је нашао: да не стоји ревизијски разлог о противуречности чињеничке претпоставке суда са садржином списа — § 597 тач. 3. грпп. јер ревизија не истиче овакву противуречност већ својим наводима