Branič

380

„Б Р А Н И Ч

вачког суда од 18 маја 1932 год. М. бр. 6084 које је завршио и то посао под а) у току 1926 год. и посао под б) такође у 1926 год., а тужбу своју поднео тек 1 Јуна 1932 год. — онда је суд погрешно применио пропис § 928 б) грађ. зак. и узео да застарелост потраживања тече од 18 марта 1932 год. као од дана показаног пуномоћја, већ је требао да цени застарелост од дана када су горе означени послови завршени. Застарелост од дана отказа пуномоћја узима се само код незавршених послова, а не и код свршених, као што је овде случај. Овако гледиште се базира на последњој алинеји § 928 б) грађ. зак. који пропис ставља пунрмоћницима у дужност да и у несвршеним парницама траже награду за протеклих 5-пет година, што ако не узме, после тога рока наступа застарелост из т. 1 овог прописа. Према томе, у овој спорној ствари и да се стане на гледиште да послови у питању нису завршени ипак је тужиоцу право застарело према II одељку овог прописа,јер награду тражи по истеку пет година". Апелациони суд у Београду није усвојио примедбе Касационог суда већ је у акту свом Р. бр. 4088 од 20 јануара 1937 год. изнео следеће противразлоге: „Пуномоћје се даје адвокату не само за вођење спорова или за закључење поравнања у или ван спора, вгћ се оно најчешће даје за обављање послова, за које наш грађ. закон не тражи специјално пуномоћје. Такав је случај и у овоме спору. Тужилац је добио најшире овлашћење да реализује потраживање свеје властодавке. Он баш у овом случају никакав спор у ужем значењу речи није ни водио, јер су мање више сви, послови, које је вршио-ванпарничне природе као забраве, као средство обезбеђења, које је доцније санкционисано поравнањем без формалне тужбе и спора и најзад пријавом и даљим радњама у стечају у циљу наплате потраживања. Према оваквом стању овде и нема места примени прописа о застарелости парничног пуномоћја § 928 б) предвиђа вођење спора вођење парнице, које би се завршило било поравнањем било извршном пресудом. Са овим предметом то није случај, па према томе нема места ни примени § 928 б. став завршни, који такође говори о недовршеним парницама. Зато апелациони суд сматра и даље, да се у овом случају може говорити само о случају одузетог пуномоћја, који је опште природе за све остале послове а не само за парнице. Ако би се пак хтело овом изразу „по вођеној парници" дати једно широко значење и рећи, да се то односи на све судске послове у ширем смислу речи, а не само на пзрници у ужем смислу речи — онда се све учињене радње имају сматрати као једна целина, а не двојити на обезбеђење, поравнање, наплата у стечају итд. пошто све ове радње претстављају једну целину са више фаза судског пословања које све теже парничном циљу — исплати. Према томе и застарелост би се имала опет ценити од последње радње пуномоћникове, без обзира које је врсте она била. Према оваквом схватању Апелациони суд сматра да не може за последњи дан у који је пуномоћник обавио какав посао, узети дан у који је пуномоћник обавио какав посао, узео дан пријаве у стечај. Озо са разлога, што је пријава у стечај само почетна радњз једног пуномоћника поверкочевог, а не завршна.. Да је тако види се из исказа вештака, који су дали после прегледа акта стечаја и по којима је тужилац учествовао и у даљим радњама после пријаве поравнања, а напосе: .пријављивање тражбина која је призната као обезбеђење и рад у поверилачком одбору и ликвидације..." чиме се несумњиво утврђује, да његова последња радња као пуномоћника није била 13-1Х-26 год. како то налази Касациони суд. Да је тужилац и на даље и после 13-1Х-26 год. био пуномоћник тужилачке стране и као такав почињао да делује у заштиту интереса свога властодавца, види се и из писма тужене стране од 9-1У-28 год. којим се позива „да учини све могуће потребне за вас мере за заштиту мојих интереса итд." Па чак и ако се и заступало гледиште Касационог суда да је последњи акт тужиочев као заступника био 13-1Х-26 год. онда је несумњиво и то, да ]е овим актом од 9-1У-28 год. тужена страна прекинула ток застарелости признавајући се властодавцем тужилачке стране, и позивањем да даљу заштиту акцију која самим тим, даје право тужиоцу иа награду и по закону о адвокатима и по грађ. закону, а која се овом- тужбом и тражи. Са свих разлога Апелациони суд остаје при своме гледишту да застарелост у оваквим случајевима почиње тећи од дана када се пуномоћије одузме, а у противном случају тај рок може бити најранији од 9-1У-28 год. као дана писмена