Branič

О РАЗУМЕВАЊУ § 264. ВАНПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА

исте, и да ли је и који од родитеља, дужан давати издржавање деци. Да је ово овако, види се из прописа чл. 129. Устава српске православне цркве, који гласи: „Епархијски црквени суд као судски орган, у својој надлежности решава: „Да ли ће муж давати жени издржавање за време трајања брачне парнице и код које ће парничне стране, деца за то време остати, односно да ли ће муж давати жени издржавање по свршетку брачне парнице стално, код кога ће од родитеља деца стално остати и ко ће од њих сносити трошкове за издржавање њихово, а величину издржавања одмеравају грађански судови". Из овога се види, да је Устав Српске православне цркве ово питање начелно расправио оставивши законодавцу, да за исто пропише детаљније прописе. И у истини законодавац је у § 28. Поступка за судове у Српској православној цркви од 30. маја 1933. г. у одељку Ђ, који говори о стварној надлежности рекао између осталог: „Епархијски црквени судови суде: спорове о одвојеном животу и издржавању жене за време трајања брачне парнице; о сталном издржавању жене по свошетку парнице; о додељивању деце једном од родитеља и о издржавању деце за време, односно по свршетку брачне парнице. Сва ова питања, ако о њима настаде спор у току брачне парнице, решавају начелно Црквени судови, а величину издржавања одмеравају редовни грађански судови". Даље по 244. пом. пост., за решавање свих ових питања у случају да не дође до споразума међу брачним друговима, одређује се одмах рочиште за саслушање странака о тим питањима и иста се расправљају привременим наредбама независно од тока саме бракоразводне парнице. Наредба о издржавању по § 250. ст. II. Пост. за судове у Српској православној цркви, доставља се надлежном грађанском суду на даљи поступак. Тај пак грађански суд доноси у сваком случају решење о висини издржавања — § 248. ст. IV. Пост. за Црквене судове. Ови прописи у сагласности су пак и са прописом ст. II. § 264. в. п., јер се у том пропису каже: старатељски је суд надлежан за одређивање издржавања малолетног детета и т. д., а „одредити" се пак може само оно, што је већ у начелу досуђено. Да је ипак законодавац хтео да у надлежност грађанских судова, стави дужност досуђивања издржавања, не би се послужио изразом „одређивање" који филолошки има сасвим друго значење од израза ,.досудити", осудити, пресудити и т. д. Изгледа да је законодавац, пребацивањем ове надлежности са парничног на ванпарнични суд желео да се поступак око одређивања висине издржавања, колико толико убрза, јер се те •ствари пред среским, као ванпарничним судом, где влада начелб официозности, далеко брже свршавају, него ли код парничног суда, где владају сасвим друга начела, Дакле да резимирамо: Да би се могло одредити издржавање код среског као старатељског суда, деци, за време трајања бракоразводне парнице