Branič

370

„Б Р А Н И Ч"

§ 34. кр. зак., а за дело из § 218. од. 2 кр. зак. као извршилац док, међутим г дело оптуженог Ј. садржи битна обележја само злочинства односно преступа означеног у § 218. од. кр. зак., те да је Окружни суд правилно применио поменуте законске прописе за кривична дела, за која су оптуженици оглашени кривима. Навод да је на дела оптужених ваљало применити прописе § 222 тач. 1 кр. зак. неумесан је по нахођењу Касационог суда, „јер је несумњиво да се овај пропис односи на пасоше који се издају за лица, а не за марвене пасоше...", са којих је разлога Касациони суд одбацио ревизију оптужених као неосновану а усвојио призив II оптуженог само у погледу висине казне, смањивши му ову на једну годину дана строгог затвора. Како сматрам да су, како Окружни суд у Сомбору тако и оделење Касационог суда у Новом Саду, у конкретном случају погрешно применили закон и да овде стварно постоји повреда материјалног закона о којој говори § 337 тач. 2 к. с. п., то ћу покушати да то и образложим. § 218 кр. зак. гласи: „Ко чини да се у домаћим или страним јавним исправама, записницима или књигама овери каква неистинита чињеница која хоће да се докаже овим оверавањем, казниће се робијом до пет година или строгим затвором. Истом казном казниће се и ко овакву исправу употреби као праву знајући да је неистинита чињеница која је исправом оверена". Када би у односу на чињење да се добије неистинита јавна исправа и на употребу тако добијене исправе постојао у крив. законику само овај пропис, несумњиво је да би изложена квалификација у питању била правилна, јер се из напред описаних радњи види да је II оптужени учинио, подстрекнут од I оптуженог, да добије од општинске управе два марвена пасоша који су по закону јавне исправе, а у којима је била оверена неистинита чињеница да је отац II оптуженог одгојио у своме газдинству 47 + 50 комада дебелих свиња, па је I оптужени један од тих пасоша и употребио, дакле испуњени су сви елементи за постојање ових кривичних дела. Али, законодавац је, за фалсификовање пасоша, како непосредно тако и посредно фалсификовање (чињење да се добије неистинит пасош) па и за њихову употребу, донео специјалну одредбу у § 222. кр. зак. који пропис, у колико се односи на пасоше, гласи: „Казниће се затвором до шест месеци или новчано до 5.000 динара: 1) Ко начини лажну путну исправу или праву преиначи у намери да је употреби као праву, или ко учини да му се путна исправа изда под лажним именом; 4) Ко употреби коју од лажних исправа означених под 1—3, или ко употреби праве исправе издане од кога другог као да су за њега издате или ко овакве праве исправе које су за њега издате да другоме ради употребе..." Из напред изложених разлога Касационог суда видели смо да је суд стао на гледиште да се пропис § 222. кр. зак. односи само на пасоше који се издају само за лица, а не и на сточне пасоше. Међутим, то не стоји нити се може објаснити на основу чега је Касациони суд дошао до овако погрешног свог закључка. Законодавац је у § 14. кр. зак. одредио појам исправе уопште, рекавши тамо да је исправа „сваки предмет који је подобан или одређен да служи за доказ какве чињенице која има вредност за правне односе". У глави XIX (§§ 214—233), која говори о прављењу лажних исправа и мера, законодавац дели исправе на јавне и приватне. Јавне исправе су све оне исправе које се од стране јавних власти издају по прописима закона а, сем тога, и све оне исправе које се воде по прописима закона, као: званичне књиге, записници, регистри итд. Све остале исправе су приватне. Према изложеном, путне исправе су јавне јер их издају власти а не приватна лица. Које се, пак, исправе сматрају по закону као путне, то законодавац није објаснио нигде у кривичном законику, па ни у § 222 истог којим је, иначе, инкриминисао прављење и употребу лажних путних исправа. На тај начин остављено је суду да у појединим случајевима, који пред њега дођу, цени да ли је извесна исправа путна исправа или није. У ствари, путна исправа могла би се дефинисати као свака она исправа која је издана од стране надлежне државне власти у циљу да ономе, на кога гласи, служи за његово идентификовање, као и за доказ да је добио овлашћење