Branič

СУДСКА ПРАКСА

371

т,а путује из једног места у друго, ако би такво овлашћење морао да има, или из једне државе у другу. Такве су исправе: путни лист, објава, легитимација, пасош и сл. Исто тако путне су исправе и сточни пасоши који се издају појединцима као доказ да су сопственици грла у питању, т. ј. грла које је у пасошу наведено и описано и помоћу кога сопственик добија дозволу за превоз и продају истог у друго место, _па је, дакле, тако добијена дозвола у ствари путна исправа. Сматрам да је то јасно и неоспорно. А јасно је било и судовима, како Окружном тако и Касационом, да су исправе о којима је реч путне исправе, што се из њехових пресуда види, јер их у овима називају „марвени пасоши", што ће рећи путне исправе за стоку. . Како је, према изнетом, јасно да су у конкретном случају оиле у питању путне исправе за стоку, откуда онда то да се посредно фалсификовање истих и њихова употреба подводи под пропис § 218 кр. зак., код овако јасне одредбе у § 222 истог зак.? Исто тако поставља се и питање. да ли би непосредно фалсификовање оваквих исправа (ако неко начини такву лажну исправу) било подведено под одедбу § 215 кр. зак., односно да ли би учинилац такве лажно начињене исправе био кажњен по § 215. кр. закона? Иаш кривични законик један је од најмодернијих закона ове врсте, који данас постоје у читавом свету. Под утицајем најновије кривичноправне науке, законодавац је у њега унео разне кривично-правне институције које ранији законици, како наши тако и страни, нису садржаЕали, као: условну осуду, мере безбедности, ослобођавање од казне у извесним случајевима и др. Поред тога, за разлику од ранијих, наш сада важећи кривични законик, при одређивању кривичних дела и кривичних санкција учиниоцима — кривцима за та дела, водио је рачуна да поједина кривична дела — код којих учинилац, вршећи их, не показује злочиначку вољу, издвоји и за њиховог учиниоца предвиди блажу казну од казне која је код, по форми сличног кривичног дела, предвиђена за учиниоца где се злочиначка воља у јачем стерену испољи. Тако је учинио и у глави XIX кр. зак. која, као што сам већ навео, предвиђа кривична дела прављења лажних исправа и мера. У тој глави, а у § 222, као кривична дела, поред осталог, предвидео је и прављење (посредно и непосредно) лажних путних исправа и њихову употребу па је, за учиниоца тих дела увео много блажу казну од оне која је предвиђена за учиниоце осталих кривичних дела прављења лажних исправа. Ово је учинио са разлогом јер фалсификовање пасоша, па било то за стоку или за људе сасвим свеједно, кије исто што и фалсификовање нпр. облигације, менице, тестамента, школске дипломе и других јавних и приватних исправа, које се фалсификовање обично чини у користољубивој намери већега обима или из других ниских побуда. Фалсификовање путних исправа уопште (за људе или стоку) и њихова употреба, као и фалсификовање осталих исправа о којима је реч у цитираном § 222 кр. зак,, не може ии приближно угрозити правни саобраћај у оној мери у којој фалсификовање и употреба осталих исправа, услед чега је једино и могућно објаснкти ону дијаметрално осетну разлику у казни код једне и друге групе ових кривичних дела. А, у колико би у појединим случајевима могло бити говора и о тежим последицама скопчаним са извршењем кривичних дела из § 222, законодавац је и о томе водио рачуна јер је за такве случајеве предвидео срецијалне кривично-правне прописе, квалификујући ове последице као специјална кривична дела, о чему ће ниже бити говора. То су, дакле, разлози због којих је фалсификовање и употреба путних исправа подведених под одредбу § 222 кр. зак. Да видимо сада о којим путним исправама говори овај пропис? У § 222, ако што се то из иаведеног текста види, није речено да се тач. 1 односи само на путне исправе за људе, нити би и било разлога да се фалсификовање путних исправа за људе блаже казни од таквих исправа које се издају за стоку. На против, при објективној оцени, тежи је случај фалсификовања људског пасоша него сточног. Па с тога, када закон није направио ту разлику и када је само река.) „ко начини лажну путну исправу или праву преиначи...", онда је јасно да се то односи на све путне исправе, а не само на оне које се издају за људе. Услед овако јасног текста закона! ничим се не може правдати делење путних исправа на људске и сточне па речи да се ова пропис односи само на извршење кр. дела у вези са путном