Branič

260

.Б Р А Н И Ч"

степену пресуду у погледу одмеравања казне применити и исту отклоном: примене § 76 к. з. енизити као у диспозитивном делу ове пресуде, сматрајући да је овако одмерена казна у сразмери са тежином кривичног дела и кривицом оптуженика; док је остали део призива оптуженог и браниоца му Апелациони суд нашао очигледно неоснованим па га је као такав у смислу § 398 од. 2. к. п. ваљало одбацити. ' '>рО Н \\1

Питање издржавања жене за време трајања бракоразводне парнице спада у надлежност Црквеног суда. Тужиља М. Ј. обрагила се је тужбом Грађанском суду и тражила да се тужени Р. Ј. као ч>ен муж, који ју је напустио, осуди да јој да"|е издржевање. Пре поведеног спора за издржавање тужиља није била повела Сргкоразводну парницу нити се је обраћала Црквеном суду да он реши Да ли има право као невољна страна на издржавање. Међутим после поведеног грађанског спора од стране тужиље тужени је повео противу ње бракоразводну парницу. На основу доказа о поведеној бракоразводно.ј парвици тужени је у грађанском спору истицао, поред осталога, да од момепта поведене бракоразводне парнице, редован суд није надлежан за расправу питање да ли тужиљи припада право на издржавање или не већ је од момента поведене бракоразводне парнице за расправу овог питања надлежан Црквени суд. Окружни суд за град Београд пресудом својом По. 770/38 досудио је тужиљи издржавање од престанка заједнице па до дана поведене бракоразводне парнице а за даље издржавање огласио се не надлежним. Своје образложење заснива на пропису § 100. — Граћ. зак. према коме питање расправе издржавања за време бракоразводне парнице спада у надлежност Црквеног суда. По призиву тужиље Апелациони суд је пресудом својом Пл. бр. 1195 39 преиначио пресуду Окружног суда и тужиљи досудио издржавање и после поведене бракоразводне парнице од стране мужа и го све док не наступн који случај са кога јој то право престаје по закону. У образложењу Апелациони суд наводи: . .Апелациони суд тумачећи пропис § 109 Грађ. зак. не прихвата правно схватање првог суда... Схватање првог суда овакво какво је изложено у нападнутој пресуди није правилно и у духу закона јер оно увек претпоставља да жена губи право на издржавање услед самог покретања бракоразводног спора од стране мужа, док такво дејств* покретању овога спора није дато ни једним законским прописом па ни § 100 Грађ. згк. на који се први суд у разлозима своје позива. Како противној страни, обавезној да даје издржавање, стоји увек на расположењу да докаже, да су наступилн ти услови који искључују његову обавезу да даје издржавање и како у конкретном случају туженик пред редовним судом то није могао доказати, то је Апелапиони суд нашао да је тужиљи ваљало досудити издржавање како је у диспозитиву пресуде изречено." Поводом ревизије туженика Касациони суд у Београду пресудом својом Рев. бр. 2239/39 преиначио је пресуду Апелационог суда и нашао да је за расправу питања издржавања од дана поведене бракоразводне парнице од стране туженика надлежан Црквени суд а од престанка заједнице до дана поведене бракоразводне парнице досудио је тужиљи издржавање. У своме образложењу Касациони суд наводи: „Основан је навод туженика у погледу недопустљивости редовног правног пута у колико се односи на тужбени захтев за издржавање у времену од 10 новембра 1938 10д. као дана поведене бракоразводне парнице па на даље а ово са разлога. што иитање издржавања за време трајања бракоразводне париице спада у надлежност црквеног суда § 100 грађ. зак. Па како је неспорно међу парничарима да је бракоразводна парнина поведена 10 новембра 1938 год. го питање да ли гужиљи припада право на издржавање има да реши црквени