Branič

СУДСКА ПРАКСА

261'

суд. Према томе погрешно је правно схватање призивног суда да је редован суд надлежан да и ово питање расправи. . .за расправљање траже-. ног издржавања од дана престанка брачне заједнице па д одана поведене бракоразводне пајзнице није надлежан црквени већ редоввн суд по § 109 грађ. зак. пошто се пропис § 100 грађ. зак. односи само за време трајања бракоразводне парнице..." У овој ствари сматрам да није правилно становиште Окружног и Касационог суда. Чињеница да је муж у току спора повео бракоразводну парницу не. би требало да утиче на већ поведен грађански спор. Овакво становиште : лроизилази и из једне раније одлуке Касационог суда Рев. 9/37 према којој; је за заснован спор на основу § 109 грађ. зак. једино редован суд надлежан за расправу. Пропис § 100 грађ. зак. треба тако разумети да се он: односи на случајеве када је, још пре него што се је невољна страна обратила редовном суду, била повела и бракоразводну парницу. Исто тако. речи: „.. .трајање парнице брачне..." подразумева се она парница коју је повела она страна која је тужилац и код редовног суда а не парница коју је повела противна страна. Иначе схватање Касационог суда довело би до логичног закључка да жена губи и већ признато право за издржавање од стране редовног суда чим би муж повео бракоразводну парницу па би се и поред извршне пресуде морала за исту ствар обраћати црквеном суду. Са друге стране била би отворена врата злоупотребама. Муж би:; могао да шиканира жену и жена не би могла лако доћи до издЈ)жавања. Замислимо да, после овога спора који је трајао 3 године, муж одустане од бракоразводне парнице и ствар се тако оконча. Жена из извесних разлога неће да води бракоразводни спор па би се морала понова обратити редовном суду за издржавање. Међутим муж при крају овог другог спора довије се лукавству и понова поведе бракоразводну парницу, наводи о томе доказе н на оснсву истих опет истиче надлежност редовног суда за даљу расправу од дана поведе бракоразводне тужбе. Ситуација се тако понавља и иде у недоглед. Независно од свега овога сматрам, да је у духу времена а обзиром и на спорост рада црквених судова, да би редовни суд требао у сличним; случајевима да се огласи надлежним а не да препушта ствари црквеном суду од њега би требало у опште одузети надлежност г.о питањЈ' расправе издржавања супружника. „ _ ВоЈимир 3. Раоовићг адв., из Београда

Тешка повреда нанета релару и кад кије одређен на дотичну службену дужност дело је из § 128 од 2. к. з. Окружни суд у П. нресудом својом бр. Кзп. 323/1932 од 6. априла. 1933 год. прогласио је кривнм Д. Ј'. што 15 септембра 1932. г. у вече у В., у тучи ударио пушком својом редара Ј. Ж. по левој руци, сломивши мукост на првој трећини радиуса, услед чега му је та рука остала трајна слабија и то за 15 до 20о/ о . чиме да је починно злочин из §-а 179 од 1. к. з., па га за ово дело осуђује и т. д. а са ових разлога: Државни тужилац оптужницом п.ромењеном на главном претресу, оптужио је Д. Ј. за дело из § 128 од. 2. к. з. На основу проведеног доказног поступка, а обзиром на утврђено чињенично стање суд је нашао да нема дела из § 128 од. 2. к. з., јер оштећени није био у службеној радњи, већ случајни пролазник, враћајући се са друге дужности, па је могао само записати име оптуженог н сутра дан поднети пријаву, према чему је суд нашао елементе дела из § 179 од. 1. к. з. При одмеравању казне оптуженом је признао олашице, па применом §§ 71 бр. 4. и 74 к. з. изрекао казну као у диспозитиву. Поводом ревизије и призива држ. тужиоца Оделење Б. Београдског Касационог суда у Н. С. пок Кре. 171/33 изрекло је ову пресуду: Касациони суд уважава ревизију држ. тужиоца због повреде материјалног за-