Branič

306

„Б Р А Н И Ч"

аа пријем не пошаље жалбу надлежној власти без одлагања. А кад се овс двоје доведе у везу са изричним прописом из ст. 2 § 10, да се у оваквом случају благовременост има рачунати према времену кад је жалба приспела власти надлежној за пријем, онда је јасно да неодашиљање жалбе од стране ненадлежне власти надлежној без одлагања не може имати иоследица на благовременост жалбе, за оцену чега је у закону дат изричит пропис. Са ових разлога, а на основу § 12 и 13 Закона о пословном реду у Државном савету и управним судовима, Општа седница Државног савета је донела ово решење о разумевању § 10 ст. 2 у вези §§ 117 и 118 Закона о општем управном поступку: Ненадлежној власти предата жалба за пријем, има се узети као неблаговремена и у случају, кад је она предата на толико времена пре иистека рока, да .је могла благовремено приспети надлежној власти, да .ју је ненадлежна власт за пријем послала надлежној без одлагања.

Н О разумевању § 125 Грађевинског закона у вези са односним одредбама градских статута. На основу §§ 12 и 13 Закона о пословном реду у Државном савегу и управним судовима, изнето је пред Општу седницу Државног савета тумачење § 125 Грађевинског закона у вези са односним одредбама појединих градских статута у погледу питања: да ли су одредбе градскнх статута о обавези сопственика имања на подношење трошкова око посгављања уличне водоводпе цеви осгале у взжности и после ступања на снагу Грађевинског закоиа из 1931 године. Код случаја број 16952/38, где је ово питање било спорнс, један град са подручја Хрватске, на основу градског правилника, прописао је сопстпеиику једног при&режног имања плаћање доприноса за подмирење трошкова око полагања водоводне уличне цеви. Пошто је био завршен управни поступак по овоме предмету и после донете пресуде Управног суда, по предмету је решавао Државни савет и нашао да је сопственик имања дужан платити прописани му допринос с обзиром на одредбе градског статута о гоме, чиме је Савет узео односну одредбу градског статута као закониту. Међутим, код случаја бр. 10402/39, Државни савет је у овоме питању стао на гледиште да је односни пропис градског статута противан § 125 Грађевинског закона и да сопственик због тога није дужан платити прописани му допринос. Пошто је услед овако супротних гледишта изложено правно питање изнето пред Општу седницу Државног савета, проучено је и нађено: Одредбом § 46 Закона од 31 деце.мбра 1891 године о водном праву, који је закон важио на правном подручју Хрватске и Славоније, прописано је, да је у случају, кад се радњама око уређивања вода или исушивања диже вредност коме туђем земљишту, овлашћен онај који радове врши да тражи од сопственика земљишта чија се вредност повећава, да допринесе за трошкове радње сразмерно користи која му од радње потиче. У складу са овом законском одредбом, прописано је V једном градском статуту да трошкове око полагања уличног водовода у граду сносе по једну трећину: градска општина и сопственици прибрежних имања са .једне и друге стране улице, сваки према дужини фронта његовог имања. Међутим, у Грађевинском закону од 7 јуна 1931 године прописано је (§ 2) да се у смислу тога закона под грађевином разумеју, поред осталог, и водовод па је у § 122 предвиђено да „израду коловоза, гротоара, уличне канализације н водовода и њихових спојева до приватних добара, врши искључиво општина на основу надлежно одобрених планова 1 '. У § 123 прописана је дужност власника имања да накнаде општини трошкове око израде тротоара; затим у § 124 право општине да наложи сопственицима земљишта плаћање нарочитог доприноса за подмирење трошкова око израде нових и проширења или регулације постојећих улица или тргова; док је у § 125 предвиђена дужност вла-