Branič

УТИЦАЈ СПОРНИХ И ПРЕЈУДИЦИЈАЛНИХ ПИТАЊА У ВЛ.

57

Још у римокзм праву грађаноко праеосуђе делило се на драговсљно (ЈипзсИссИо уо1ип+апа) и опорно (шпзсНсМо соп+епИоза). Драговљно (неспорно) правосуђе се састоји у учествовању државне власти (магистрата) у оним правним пословима странака, који су захтевали нарочиту свечану форму, као што су манумисија (акт господарев иоојим робу даје слободу), адопција, затим т 1иге сеззјо (пренос својине, очиноке зласти, старатељства и наследних права). 7 ) У средњем веку има неспорни поступак готово исти карактер као и у римском праву, само што уместо државне 'власти учествује по правилу у том поступку јавнобележнички сталеж. 8 ) У аустриском праву та материја регулисана је Цесарским патентом од 1854 г,, по којему она помало губи чисто меспорни карактер тиме што је стављено у надлежност ванпарничном суду одлучивање о појединим спорним правним одно!шајима, а круг ове надлежности је доцнијим <новела*ма све више лрошираван. До доношења и ступања на снагу новог ВП материја меопорног поступка била је у Србмји регулисана Правилима о поступку у неспорним делима (НП) од 1872 г. Ве+. из назива „Правила о поступку у неспорним делима", види се да је ту уредбодавац усво)ио тзв. теорију спора, по којој је неспорни поступак раоправљање и уређење, од стране суда', оних грађаноких правних односа, који су неспорни изме+ју грађена, за разлику од расправљања спсрних односа, чије расправљање спада у област парничног судства. Кад расмотримо који су све предмети стављеки у надлежност неспорних судова, видимо, да се уредбодавац у НП доследно држао усвојене теорије спора и да је у надлежност неспорног суди-је ставио само тзкве ствари које су у суштини неспорне. Тако по НП у надлежност неспорног судије опадају следе^е ствари: расправе заоставштине, старатељске ствари (али не све, јер неопорми судија није био надлежа-н за одузимање својевласти и очинске власти), издавање уверења и потзр^изање и састављање моправе. Колико уредбодавац захтева да поступак по НП буде чисто ■неспоран, видимо и по томе што он по чл. 2 т. 7 НЛ сдузима неспорном судији из надлежности и ове ствари, које му је 'изрично ставио у надлежност као неспорне, само ако се у то«у неспорног поступка оне изметну у спорне. Тај пропис гласи: Ако би судијина наређења у ванпарничним делима имала зависити од решења спорних питања, у таквом случају судија не^е моКи о самој ствари одмах решавати, него ће странке редовном суђењу упутити. Поред овог општег прописа постоје у НП и посебни прописи који говоре о спорним питањима, као што су чл. 91, 92, 92а, 134 и 158. Али ови посебни прсписи ни у колико не мењају начело постављено у чл. 2 т. 7 НП, већ само поближе одредују било коју ће странку суд упутити на парницу, било рок у коме странка има да поведе парницу,

') Д-р И. Барон: Институције римског права, стр. 398.

8 ) Д-р Година, ор. с\\ ч стр. 3. Бранич 2