Branič

58

„Б Р А Н И Ч"

Једно правно питање мсже бити спорно, прво, зато што су оспорене чињенице које служе као премисе на оонсву којих -Ке судија створити свој правни закључак, и, друго, зато што страмке стварају различити правви ззкључак из утврђених премиса (чињеница). Пошто чл. 2 т. 7 НП не прави разлику између спорних чињеничних питања и спсрких правних питања (као што је праве његов изворнж Цесарски 'патент 9 ) и наш нови ВП), ве^ се изражава општим појмом „опсрно питање" који термкн обухвата и спорно чињенично питање и спорно праено питање, то према наведенсм пропису НП неспорни судија није свлаиЉен да одлучује о оним стварима које су му иначе стављене у надлежност, само а«о су оне постале спорне, било зато што су оспсрене чињанице на којима се његсва одлука нма да оснива, било зато што је оспорено само правно питање. Али често једно правно питање, које има да буде предметом судске одлуке, може бити међу странкама спсрно и зато што његово решење зависи од претходног решења једног другог правног питања, а то друго правно питање буде ллеђу странкама спорно, другим речима, зато што одлука 1 о главној ствари зависи од решења којег спорнсг прејудицијалног правног питања. Ово прејудицијално питање може опет међу странкама бити спорно зато што су спорне чињенице «а којима се оно има оснивати, било зато што је споран сам правни закључак који се из тих чињеница има извести. ИП у чл. 2 т. 7 не праее разлику између одлучивања о главној ствари и сдлучивања о прејудицијалним питањима, те се стога има узети да неспорни судија није овлашћен да решава ни главно ни прејудицијално питање, ако су та питања међу стран^кама спорна. Да неопорни судија није био овлац-Љен да реши ни главно питање кад само оно буде спорно, еиди се и из чл. 134 НП у коме стоји, да -Це суд удовицу, која ужива мужево имање заједно са његовим пунолетним наследницима, и која тражи да се њен део издвоји, упутити на парницу да тражи деобу, ако на ту деобу не пристану пунолетни наследници. У случају из тог прсписа је спорна сдлука о главној ствари и речено је да је неспорни судија неЋе .мо^и дснети, већ ■Ке морвти странку упутити на спор. И судска пракса је била једнодушна у томе да неспорни судија не може да реши ни главно питање а-ко је оно са-мо спорно, јер 'пракса усјпште није правила разлику између спорних глазних питања и спорних прејудицијалних питања, већ је увек упукивала странке на спор чим би једна од њих 'изјавила да не пристаје на захтез противниксв, а без обзира да ли она оспорава главно питање или пак неко претходно главно питање. Исто тако НП не праве разлику да ли је спорно питање из сбласти грађаноког, јавног или пак кривичног права, већ са свима тим питањима поступају на мсти начин. Према наведеном неспорни судија по НП није овлаш-Кен да решава спсрна питања, била она пријудицијална, било да су претстављала саму главну ствар, било да се односила на спорне чињенице илм на правна питања, било да су из домена приватнот, јавног или кривичног праза.

9 ) ...Где његова одлука зависи од претресања опорних правних питања или од таквлх спорних чињеница . . . (Цесарски патент § 2 бр. 7).