Branič

2*

УТИЦАЈ СПОРНИХ И ПРЕЈУДИЦИЈАЛНИХ ПИТАЊА У ВП.

59

Али из чл. 2 т. 7 НП а сопЈгапо изводи се закључак, што се тиче прејудицијалних питања ма из којег правног домена, да је неспорни судија био овлашћен да их решава само ако она нису била оспорена. НП немају пропис сличзн §-у 18 ВП и аналоган §-у 507 ГПП, који би прописивао да су одлуке неспорног судије материјално правноснажне. Чл. 11 и 16 НП гозсре у ствари само о форлАалнсј правноснажности. Стога треба узети да по НП одлуке неспорног судије нису материјално правноонажне. Ти'ме је највише подвучено да се интервенција неопорног судије има сграничити искључиво на неспорне односе странака', које су се његоЕом суђењу драговољно подвргле. Јер услед тога што одлуке неспорнсг судије нису материјално правноснажне, странкама је остављено >на вољу да и интервенцију неспсрног судије која се огледа у постојању једне његове формално правноснажне одлуке, отклоне тиме што 'ће се обратити парничном суду да он коначно расправи њихов правни однос. 10 ) Према томе заиста неспсрни судија уређује само чисто неспорне односе странака и само дстле док ти уређени односи остану неспорни (т.ј. док која странка не узвојује противу његове одлуке у парничном поступку). Услед тога псступак по НП носи у пуном смислу сбележја т.зв. драговољног пО'Ступка. Из свега тога произлази да је по нашем ранијем позитивном праву било могуКно лучити парнични поступак од неспорног по њиховој суштини и да су у главном све теорије, које смо у I одељку по овом питању побројали, тачне, а нарочито т.зв. теорије спора и Лентова теор-ија. То исто вреди за римску шпзсИсИо Уо1ип+аг1а и за неапорни поступак у средњем веку. III Видели смо у претходном одељку да су НП стављала у надлежност неспсрног судије мали број ствари, које су по својој суштини биле неспорне, док су све остале грађанске правне ствари биле ста-вљене у надлежност редсвном парнич^ном суду. Наш нови ВП је знатно проширио круг предмета за које је огласио ванпарнични суд надлежним, па је тиме уједно морао многе ствари одузети из надлежности парничног суда и ставити их у надлежност ванпарничног с/да. Тако је ВП одузео парничном суду и доделио ванпарничном следеће ствари: одузимање својевласти, одузимање очинске власти, спор о алиментацији коју има ванбрачни отац да плаћа свом ванбрачном детету, враћање својевласти и преиначење стања несвојевласти, поступак за примање у завод за душевне болести, утврђивање ванбрачног очинства после смрти очеве у циљу да се дете сматра позакоњеним доцније закљученим браком, проглашење несталог за умрлог, доказивање смрти, одређивање неге, васпитања и издржаеања малолетне деце, одређивање мираза и опреме, уређење одношаја између саеласника, развргнуће заједнице, уређење међа. Све оее ствари расправљале су се до ступања на снзгу новог ВП 10 ) Види наш чланак: Материјална правноснажиост одлука ванпарничног суда, Правосуђе, свеска за децембар 1938 г.