Brastvo

166 СОЛУНСКИ МИР

зантије и кад је у њему мирно боравио. На левој обали реке Струме освоји град Кељезнац (Демир-Хисар), па даље освоји све земље и градове до Морунца трада на обалама Белога Мора (архипелага). Србији припадне копно до мора, због чега византијски цар није могао доћи у Солун сухим, него морем. Краљ Душан остави војску у околинама Солуна, а сам се врати у своју престоницу Скопље. Дар Андроник Налеолог није му смео изаћи на мегдан.

Док се Душан бавио у Скопљу, набављао оружје из Венеције и мотрио на догађаје у Блгарији, где су два прва властелина заметнули грађански рат: протовестијар Раксин и логотет Филип дигли буну противу царице Неде и њених синова Јована и Шишмана; Душан је гледао да сеу Блгарији сврши унутрашњи рат на корист словенске заједнице, а цар Андроник уочи да се олако може накнадити за изгубљене земље. С тога крене војску у Блгарију и освоји Диампол, Розокастрон, Ктенију, Ајтов, Анхиал и Месемврију. У том ве Душан венча с прекрасном Јеленом, сестром Александровом, Ђурином и Комненовом, ћерком Вратковом, па помогне своме шураку Александру, те седне на престо блгарски као српеки васал, а прогна Неду и њене синове, па е 5000 војника и 2000 најамника продре до Адријанопоља и поврати од Византије прибалканске градове. У Цариграду завлада највећи страх: помрачи се сунце и догоди се страшан земљетресе. Од јужне стране подува таква олујина, да морски таласи поруше бедеме старе Византије. С цркава ву падали крстови, а пред црквом „четрес мученика“