Brastvo

2 ~

ПРВИ СРИСКИ ПЕСНИЦИ

Једна особина ове народне усмене књижевности јесте то, што се развијала и развила на живоме народном језику. Тим је одмах искочила пред сувише искључиву манастиреку књижевност; тим је, на послетку, задобила и победу над том књижевношћу. И тога ради, борба је међу та два књижевна правца, или још можда међу те две књижевности, постала с места неједнака. Могло ве напред погодити, да ће писана књижевност, сухопарна и неразумљива, као што је била, поклонити се пред књижевношћу коју је народ говорио, осећао и разумевао. Та се победа тим пре могла очекивати, што је народ ерпеки у својој поезији показивао енагу и гипкост душевну, којој се без престанка дивимо. Народ је сршеки показао истинито песничку снагу и лепоту израза у јуначким песмама, у којима је прослављао своју историју; у легендама, у којима је пустио сву моћ своме уображавању ; у сентименталној појезији, где се куцало у најнежније жице чисте љубави и меке осетљивости.

Овака су два књижевна правца образована сила у Срба до пред крај прошлога века. У Грчкој је епоха омировека одмењена и заступљена бпла епохама лирском, драматеком, псторичком, александријском и византијеком, једном за другом. У Срба је епоха омировека живела успоредо с епохом византијеком, крећући се свака у својој одвојеној и засебној средини. Омировека је књижевност у Срба живела међу народом, служила се његовим језиком; она је собом управљала уметвено, а у неку руку и политично васпитање народно; народ је, при том, био здрав, али остављен