Brastvo

26 ПРВИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ

је могао потпуно одвојити народ од књижевности и књижевност од народа.

Запста је чудновато, како је стара српска књижевноест, кроз толике векове, остала без непосредног утицаја на народни живот, и како народни живот тога времена није могао дати никакво своје оригинално обележје књижевности. Објашњење тога појава може се тражити, е једне стране, у мало пре напоменутом одношају језика народног и књижевног, а ве друге у сухопарном, формалном и сувише апстрактном васпитању, које је потицало из византијских манастира.

У почетку ХЛХ века затекоше се у Срба два књижевна правца, сваки потпуно независан и различит од другога.

Пред једним је био калуђер, који се ослањао на своју старину од осам векова, и који је дотле, у истини, био једини чувар књижевних предања; пред другим е био певач и приповедач народнога огњишта.

Народни певачи ву јуначким песмама и усменим причањем створили и однеговали целу усмену књижевност. Ова е књижевност с врха до дна била еупротна апстрактној манастирској књижевности. Понпкавиш у самој души народној, она се запајала славном прошлошћу народном, она је ишла за народом у његовоме развијању и у његовим тежњама. Верно другујући е народом у његовим несрећама, крепећи га, и поетичући његову издржљивост у данима искушења, подижући му надање у бољу прошлост, ова је књижевност у народу и е народом живела, страдала и надала се.

Мртав а с. Е_ .. _ и _.__ђ