Brastvo

34 ПРВИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ

је он певао последње војевање и она напрезања, што их је народ чинио за основу своје политичне самосталновти. Милутиновић је у својим песмама показао тако оригиналне погледе, таку силу појимања и смелости у изразу, да му је име остало окружено неувелим венцем песника народнога.

Али језик у то време још није био стекао сву ону гипкост, коју има данас; и обиље мивли, које су кипеле из ове доиста надахнуте главе, налазило је врло непотпуна израза у тадашњем језику. Мучно се језик привијао жаркој машти Милутиновићевој, полету мисли његових, а и Милутиновић није имао ни времена ни могућности, да се бави језиком и да спољни облик удешава и улешшава. Ако се каква реч није е места показала, кад би машти његовој затребала, он би начинио на њено место нову, па би терао даље. Песник није имао кад да се бави Филологијом. Отуда је у њетовим стиховима дикција тешка, исказ недовољно разговетан, и језик му је, у опште, при свој енази и оригиналности, неспретан, неуглађен. Отуда је и његов успех, овобито позније, ф и међу самим еувременицима, остао ограничен. Али ве увек познавало, да је он песник по позиву; он није ни умствовао ни проповедао као Л. Мушицки; он је певао са одушевљењем. Макар да није могао постићи прави успех, мора му се одати правда, да је он први увео у српеку књижевност звуке, енергију и погледе живота народнога. Непоречна му је заслуга нарочито у томе, што је несумњиво показао, да Срби могу имати песника и песништва народнога не само у усменој књижевности као до тад,