Brastvo

је дремао, кад сам га за цену до Софије упитао. Тридесет и шест рубаља !... та прође ме Софија, као да никада за њу нисам ни чу0.

Али тако јо онда било скупо. А бога ми није ни лако било с каруцама прећи преко Коџа-Балкана,. Ја наравно нисам могао ни појмити, с каквим је тешкоћама, у оно време, прелаз преко Балкана био скопчан, Кад сам доцније видео, запрепастио сам се. Та једва је и пешке било могуће, ја како су јадници се кочијама прелазили“ Од подножја до врха мораху најмљивати волове. Волови су извлачили, а путници су ишли пешке. Сад је просечен и извијен други и много бољи пут, али стари пут био је право чудовиште. Чудим се како су и сами волови могли кола извући на врх.

Није било одмах, али један пут сам се опет кренуо пут Софији преко Коџа Балкана. До Берковца сам путовао дан ш по. Ноћио сам у прњавору Кутловици, који се од три године на овамо охоло назива „град Кутловица.“ То му сад пишену општинском печату, и ја му нисам ни мало завидео. По путу је истина било крчмица, али у њима нисте често могли наћи ни црна лука, ни хлеба. Ракије, оне смрдљиве недопечене ракије, и неког киселог вина, могли сте имати у изобиљу. Иштете сира — нема, јаја -— нема, млека — нема, хлеба — нема; лепо нема, па још стао па вас гледа. Не знате шта ћете с њим. „Дај коњма сена“, па кад се коњи мало понахране и п0одморе, седнемо, па хајд даље. Кад нађемо негде јаја и хлеба, наместимо се, па ручамо. После ручка обично