Brastvo

101

а он се тако љубазно из далека смеје, као да није ништа било. Донесе нам јаја и сира, а млека не, јер је већ подне.

Ручах и добро ручах. Гладан, па како не бих јео 3 Платим, па хајд. Врр — иду кола преко ћибричког моста, па онда у лево, па онда горе. После пет минути опет висоравањ.

У опште ове су крчмице неке јадне руптуре украј пута, више ту путника да наједе, но да му даду какво опорављење. Крчмари ву већином Пинцари, али тако учмали, да вам изгледају као теоци кад преко отаве гледе. Никаквих законских наређења нема, која би их што год бар у ред дотерала. Крчму граде где хоће, држе је како хоће, крчме шта хоће, раде на послетку како хоће — просто, слободни синова природе. Само кад чују руски, па онако срдито, — а они се ушврћкају, па чине што могу. Данас ни тога нема. Сад пеујте ако хоћете и енглески, он седпе за келнерај, па вав спокојно гледа. Неће ни да се свађа с вама!

У Кутловици је већ друкчије. Стиже се обично пред вече, око 6 сати. У осталом какав је хат, такав и сат. Неко пређе више, неко мање, а ја сам стигао, као што рекох, у шест сати. Ту већима п „хотела“, — јер тако тамо своје руптуре зову. Али и јесу различни од оних по путу. Доле је циглом тлеисано, а над циглом навело се неколико столова, чисто би рекао: метанишу. Ту имате и по неку „европску“ столицу од 8 гроша, и по неку углађенију клупу. „Хотелијер“ је Цинцарин, обично пун и мастан.