Brastvo

102

0 како ву то добри људи! Још му ништа НИ попили нисте, а он већ каже: хвала, добро дошли. Ужурба се око ваших кола тако, да вам је мило да га гледате. „Хеј Тодорчо ћорчо, хеј Јорданчо бе! де скоро, де распрегните коње, де носдте пртљаг, знаш, у нумеро 5, де скоро, ха де!“ Па онда се окрене мени, па опет: „Добро дошли, заповедајте, извол'те унутра, шта желите, ведите, да ли би што пили, јесте ли гладни, имам печења, ху....“ и ту дуне у прете, е не можете га се отревти.

Одем у нумеро 5. Доле изривена земља, прозор излепљен, врата са шипом па распукнута, праг одбијен, а унутра два кревета. Између њих има само толико простора, колико да у прочељу стане један мали сто, И он би од великих јада пао, да га лево и десно не подупиру кревети. А постеља, а угрудвани покривач, 6 то би требало да вам насликам. Ви већ знате како изгледају. Прегледам ту своју собу Бр. 5; па се онда присетим да ту нешто јако заудара. Мошус није, а шта ће друго бити, не знам. Срећом, кад сам преко слободних степеница из собе силазио, погледам лево и видим једна грдно велпка врата, а кроз врата опазим унутра где коњи машу репом. То је, дакле, био први спрат, и одатле је она воња, што никако неће да наличи на мошус.

Кутловица је градац, мали, спокојан. Нити он што тражи, вити му цивилизација што даје. Окромност је његова велика. Њега држи Лом, Берковад # околна евла, а живи мало бољим животом зато, што је околина плодна, а градац на средокраћи, па још