Brastvo

104

равњу, пужајући се после дугих застојака на овај или онај брежуљак. Управ' непрестано се ишло на више, али то је било тако поступно, да ништа нисмо опажали. Од Огосте пак почиње земљиште приметније и чешће да се диже, али је ипак за путовање лако и пријатно. Све и овде, као пи довде: оне исте крчмице, они исти Цинцари. Разлика је само у том, што овде налазите чешће хлада, а местимице п мале ивпрекидане алеје од високих дрвета. Овде је и сам предео много дубрављији но дотле.

Све што вам на овом путу приметио, што је вредно забележити, јесу особита нека врста трговаца, који јако опомињу на старовремене караване из бела света за у бели свет. И то су трговци, који имају особитих рачуна, особитих шпекулација, и особитих потреба за живот. То сву они, који продају сељачко вукно и абу. И једно п друго ради се тамо негде у Сливену, негде около Габрова, и на више места у Тракији. А раде и по неки женски манастири. Сукно је бело, аба је црна. Тако вам они — а обично ву двојица — натсваре два три коња, па се у име бога крену у свет, од села до села. Коме шта треба и колико треба продаду, па Хајд даље. Тако обиђу они пола Бугарије, догод своју робу не распродаду, па се онда крену у вилајет. Сељак дакле нема да купи кад хоће, но кад му трговац дође. А трговац је као и он. Исте чакшире од белог сукна, исти јелек, исти бели гуњ. Има те робе, истина, и по варошима, али је сељак радије купује од ових каравана, јер му много јевтиније долази.