Brastvo

114

вају, а глас вам одјекује са свих страна, — помиелите сад како вам је овде !

Четири часа пужате се до горе. Четири часа уживате страх и милину, умор и свежину. Доле топло, да капут преко рамена носите, а горе ледењави поветарац. Њад сте већ прошли пола пута, па се «с руба друма наведете, да погледате од куда сте дошли, а вама се замагле очи. Шта мислите, шта ВИдите ' Нигде ни парчета дна, само зелену шуму, само врхове дрвета. И ви правце у те врхове гледате. А кад погледате тамо ка Клисури, а она вам изгледа ко неки план на артији.

Доле кочијаши певају, али их не видите; неки се путници одвојили лево, неки десно, по странпутицама, за које веле да су краће, па и они певају. Ви чујете живот, али га не видите. Он испод вас гамиже, али где сте ви: — — — ударате у небо!

И већ је време да облачите капут, — хладно је. И већ је време, да се ово пешачење сврши, јер вам се већ осушиле груди, па чисто врућ дим пурњате. И тек после четири сата пешачења видећете пред собом неку голу узбрдицу као пропланак с неколико ретких дрвета, а поврх свега плаво небо. Пратилац ће вам рећи да је ту крај, и вама је мило. Али колико имаде још до врста ' Управо толико, да вам са свим преседне.

Горе је већ тако зима, да се морате гурити. Снег, па местимице ископнео. Ако хоћете на пречад, морате газити блато. А пред вама је, знате, хан, чувени Петров Хан, па би се радо пожурили, макар