Brastvo

445

Само је дунавска страна овога Балкана обрасла шумом, а од Петровога Хана почиње го камењар. Гдегде и гдегде видећете по неки шушњар. Ретко где видећете и њиву, па п сама стада ретко ве овде на пашу истерују. Има и великих провадија, али оне су тамо према српској граници,

„Тинци“ су свело, али мало село. ЈВесело је и добри ву људи. Ту сам слушао једну народну песму, која о српско-бугарском рату говори. Сваки други или трећи став био је „проклетите Срби.“ А деца, одрасли и старци, па мисле, бог зна како су ти Срби „проклети“ људи! По свршетку песме говорило се шта је ко у рату починио: како је Србина лупио у главу, а он исплазио језик, како га је убио бајонетом, ит. д.

Врло ме је лепо расположила једна песма, коју су певале девојке: две на брду 6 ове стране корита, две с друге. То су била дозивања и одговори, налик по садржини нашој старој песми: „Ој страоре, страоре“. Али мелодија ове наше песме одликовала се од мелодије оне коју сам слушао, као каква пталијанска опера од песме: „ПШрођох Левач, прођох Шумадију“. И баш због те ва свим прпродне, тако рећи, вештачке простоте, расположила ме је та песма. Слушао сам је п замишљао сам се у времену пре 10—12 стотина година. Овака оригинална простота мелодије, која је подражавала гласове из природе, који су се онде у сред Балкана могли чути, која је одјекивљла и даље преко брда, — ганула би допста свакога,