Brastvo

126

„Харан је друм, харан“ рекли су ми сељаци. Њима је наравно био „харан“, јер су видели много горе, не много боље. Њихови сеоски путови по овим врлетима беху куд и камо грђи, али кад за овај пут веле да је „харан“, ваљда је и харан.

И пођосмо. Донекле и које како; ишло се како се ишло. Истина није било онако, како се могло желети, али тек подновило се. Ну то не траја тако дуго. У брзо загрде тако, да сам чешће погледао у небо и питао: где сами штаћу сад“ Пут иде десном страном неке приточице у Струму. Народ је зове „Крива Река“ или просто „Рилеска.“ — О па ита приточица : изашла ми је на врх главе! Веће алапаче нисам на свету видео. Силази 6 виса, па је тако брбљива, да сам лепо увек морао викати, кад сам се с кочијашем о чем хтео споразумети. А то је зато, што је силазила веома брзо, па преко грдних камењара. Пенушила је на све стране, а широка је била око шест метара.

Рекоше „харан пут“, аја од те харности у мало што не испустих душу. Представите десно реку, лево стрмен, а простор између обе ове крајности једва 2 до 8 метра широк. То је био пут, али само пут по имену, а не и по појму грађевинском. Не само што је био одвећ стрмен, да је и сампм пешацима било тешко пети се, већ и тле било је такво, каквога нигде на белом свету нема, да би се друмом назвало. Као тод што вам је десно у Кривој Реци камењар иза камењара, преко којих вода стрмоглавце јури и пенуши, а које учени свет зове катарактама (слапови),