Brastvo

139

Да Урошев двор не беше онако бедан и спромашан, први је доказ Урошева краљица Јелена. Ван сваке је сумње, да је она била кћи Балдуина П-ог, последњег латинског цара у Цариграду. Логично је мислити, да је тако важна личност, као што беше Балдуин, по чијој ве жељи еклапаху нарочити савези хришћанских владалаца западне и источне Јевропе против нове владе у Париграду, добро познавала, дворски српски живот, кад је могла да повери своје дете српскоме краљу. Да то не беше само из родбинских побуда , јасно је сваком, ко је мало боље познат 6 карактером п енергијом нашега Краља Уроша 1-ог.

Важност Урошеве личности познао је Михаило Палеолог још пре доласка на византијски престо. За владе Тодора 11-ог Ласкара беше се изродио крвав бој између Бугара и Грка у Тракији и Маћедонији (1254.—1257.), који се најзад сврши посредовањем српског краља Отевана Уроша, таста тадашњег бугарског цара Митамла Асена. Пре тога Михаило, вољан да предводи дубровачко-хумски и босански савез против Уроша, хтеде да завојшти на Србију, али га рат са Угарском и поменута војна с Грцима примораше на пријатељство.

Ти исти разлози налагали су и угарском краљу Бели ТЕ-ом да ступи у тешњи однов родбинства им пријатељства са Урошем. Борба с Бугарима (1254.) и непрестана размирица Угара са снажном чешком државом Премислава Отокара 11-ог, изазваше краља Уроша, да оружаном руком заштити своје право над Дубровником и Хумом, који после Бугарске нађоше