Brastvo

162

да су родитељи Савини плакали, а цела земља туговала и богу се молила, него да су и неки људи чак и шесме испевали о том догађају („... И прочи чловеци, светим духом научени, песни смисливше и сетујуште појаху о отшаствији богомудраго јуноше“). А прерађивач Доментијанова списа, опет један стари наш писац, Теодосије, говорећи о необичној младости нашега светитеља и о најранијим знацима потоњега ну богоугоднога живота, вели како је св. Сава у младости својој избегавао празне разговоре и смејање, а мрзео скрнавне пч штетне песме младићске (,„... сујаго празнословија и смеха безгоднаго избегаје, екврнословесних же и вредних песниј јуношаскато желанија, овлабљајуштих душу, до конца ненавиде“).. И ако мала, ипак су ова два помева у старој нам књижевности врло значајна: из првога видимо да су песме о каквом знатном догађају (епске, јуначке) постајале, као и доцније, па и у најновије доба, одмах после евршенога дотађаја, чиме се доказује и то, да је народ морао дотле већ имати и других песама о свима иоле знатнијим догађајима; — из другога опет места видимо у Каквом су, непријатељском, [0ложају биле наше старе народне песме према цркви и књижевности старе српске државе. —

Даље помене о нашем народном песништву налазимо поглавито у туђинаца, наших суседа. Али пре но што пређемо на даља непосредна сведочанства о нашем старом песништву, морамо поменути једани старином и садржином значајни књлажовни сломеник. То је „Летопис попа Дукљанина“ пз ХП века на