Brastvo

631

латинском језику, чији хрватско-ерпски превод, латиницом писан, имамо из ХУ века. Овај летопис или „хроника“ није ништа друго, до слободна прерада наших најстаријих народних песама истораско-епског садржаја. Простом народном певању о српеким и хрватским бановима, кнезовима, војводама и другим јунацима Х, ХГи ХИП века хтео је овај учени Дукљанин дати Форму књижевну по угледу на сувремену му византаску хронографију; тога ради се трудио да ону гомилу народних јунака или, како их он зове, народних „краљева“ доведе у свезу родбинеку и временеку. Ова пак сухопарна књижевна Форма била је узрок, те су многи наши повесничари дукљански летопив дуго сматрали као прави и поуздани извор истораски, чему се противи и само пишчево признање (обраћајући се својим читаоцима, вели да ништа није причао нити са „словенекога на латински језик“ преводио што не би чуо да се потврђује „истинским приповедањем“ њихових отаца и давнашњих стараца) и читави одломци песнички, у њему сачувани. Први туђинац, у чијем причању налазимо овлашни помен старих наших нар. песама, био је византаски повесничар Нићифор Грегора, који је у првој половини ХЛУ века путовао кроз Маћедонију и брбију, па том приликом видео игре у колу и чуо песме, у којима Срби (пишчеви пратиоци) слављаху своје јунаке. И ако Грегора не помиње ни које је изреком песме чуо, ни који се пошменце јунаци у њима опевају, опет би ово његово сведочанство, ако се његове речи заиста тичу наших нар. песама, за нас Да