Brastvo

167

срећнога хроничара Ђурђа Бранковића, које наводи у својој „Историји“ и наш први повесничар Јован Рајић. Одржавши победу над Турцима у Ердељу г. 1485., кнез Павао и војвода Батора, вели се у тој хроници, „седоше јести п веселити се, м уставши почеше војничко оро играти, припевајући различне јуначке шесме.“ —

То би у главном било све што се зна о нашем народном песништву из старијих повесничких извора. Али пре но што пређемо у новије и најновије доба, ХУШ и ХЕГХ век, морамо се обазрети на један крај нашега парода, чији се синови прославише својим уметничким песништвом.

И збиља, зар у „славном граду“ Дубровнику, где се још од ХУ века почео неговати наш народни језик и обилато се почела развијати сваковрена песничка радња на језику „словенском“ (што значи: српеко-хрватском), зар, велимо, у том граду, у тој књижевности дубровачко- далматинској нема трага ни помена о нашем народном песништву • Не, Дубровчани су, као што лепо рече нош велики Филолог и КњЊИжевни повесничар, Ватрослав Јагић, спасли своје поштење и себи образ осветлали, јер из њихових списа видимо не само да им је народно песништво било познато, него и да су читаве песме из народних уста записивали, чему се поглавито има и захвалити, што нам је сада врло добро познат облик једне врсте наших најстаријих јуначких песама. Док се, напр., у песмама Шишка Менчетића, Ђора Држића и особито Мавра Ветранића, тих првих песника дубровачких,