Brastvo

172

романтично пили „неистинито“ замени иоле верним историским причањом.

И ако је Качићев „Угодни разговор“ већ довољ:о јасно показао колико је и какво песничко благо нашета народа, олет је требало да то свету, и нашем и туђом, објави какав учени туђинац. Да народно песништво добије потпуно „право грађанства“ и заузме достојно место у нашој писаној књижевности, требало је да о њему најпре изрече свој суд учена Јовропа. А да то буде, највише је, у другој половини прошлога века, помогао Талијанац Алберто Фортис. Њетова се прва књига (на талијанском језику) појавила у згодно време: кад су шотеке народне баладе обратиле на се пажњу учених Енглеза, па и свих других јевропских научника, те се једва чекало да још који народ покаже своје „народне“ песме, сличне овима шотским, У тој првој књизи Фортис говори о разним народним празноверицама далматинских островљана, па обраћајући се једном ученом Енглезу, доставља му у талијанском преводу Качићеву песму о Милошу Обилићу и Вуку Бранковићу, представљајући је као праву народну. Али још опширније о народним обичајима и песмама далматинских „Влаха“ (или, како су боље познати, Морлака) говори Фортис у својој другој књизи: у свом „Путу по Далмацији“ (17%4.), који на брзо би преведен готово на све јевропеке језике. И овде Фортис наводи приморе наших народних песама већином из Качићеве „Песмарице“, али штампа и једну нар. песму, и то: и у српском изворнику и у талијанском преводу. То