Brastvo

141

својим мемоарима хвали, како је могао течно и лепо да се разговара на латинском језику 6 нашим Руђером Бошковићем. Колика је он тек морао бити величина! А он је наш. То нам се бар неће порећи.

Је ли вас кад год нанео пут у Егар' Тај град није за мене знатан ни с тога, што је у једно време био престоница немачког цара Фридриха Барбаросе, пријатеља нашег Немање, нити пак с тога што је у њему онако жалосно окончао Валенштајн; — ја сам у њ хаџијао једино се тога, што је ту дуго тамновао и живео један човек, који можда и није био Србин, али који се за таквог издавао, и који је као Србин страдао. Ја сам целивао породичну кронику Питоријуса, у којој има и његова слика, као што сам целивао свето јеванђеље, пошто ме је мати за то преко читавих великих поста приуготовљавала. Ви сигурно знате тога човека. То је повледњи војвода српеки Ђурађ Бранковић, који је стао српство хиљадама живота, но кога је аустријски цар нашао за нужно да затвори ве тим, да га никад више у слободу не пусти.

У далекој и равној Холандији, земљи вечнога рада и борбе, отаџбини Спинозе, Гроција и Молешота, у великом граду Амстердаму, у галерији слика, где су заступљени сви ђенији рода људског, где је Рубенс тако јак, где бу пејзажи низоземски с њиховим типичним ветрењачама тако величанствени, мене је заносила једна, по величини скромна, слика Чермакова, којун ви сви познајете, А зар „Прногорка на стражи“, израђена Чермаковом кичицом не би и вас занела!; Ја сам његове слике виђао и у Прагу и у бечкој гале-