Brastvo

144

Оставити постојбину своју, напустити земљу, у којој се истина проводе тешки дани, али у којој смо први пут угледали бунце, у којој смо први пут поздравили зору и рађање природе, где су кости наших прадедова; напустити језик, којим нам је мати протепала прве речи „чедо моје“!, па се кренути у далеки свет, у коме нико за нас не хаје, у Коме нас нико не разуме, у коме нико не осећа нашим овећајима нити дише нашим дахом, у коме се и не зна шта су гусле ни шта је песма, у коме се и Марко п Милош спомињу само као душмани — ах, то је безумље, то је грех, али то је и срам и погрда за данашњу Европу, или бар за њеног представника у Босни п Ерцеговини.

И ми је данас остављамо и напуштамо као мухамеданци, а у прошлим вековима смо је напуштали као хришћани. И ко ту губи, а ко добија“ Губимо ин губили смо само ми и наша будућност, а добијају наши душмани. Или зар мислите, да вам Мљетци и други. италијански градови не би могли приповедати о читавој војсци наших исељеника из свих крајева, који су овтавили свој завичај и дошли у њих, једни да ве еклоне од насиља п безакоња турског, други да агитирају, да спремају завереничке чете "против вековног непријатеља српства и хришћанства. Да, и кад би вапај њихов и очајање њихово допрло данав до нас, они би нам парали срце, убијали дах. Па где су ти толики п тако одлични борци и патриоте % Где су: Отишли ву, или још боље, одведени су да се боре против овог истог непријатеља, али на другом месту, за туђ рачун, и како их јад и беда нису могли мамити натраг у за-