Brastvo

145

вичај, они су дочекали залазак свога сунца тамо где су се затекли. Многи је од њих можда засновао у новом завичају и породицу, оставио жену и децу за собом; али потомство њихово већ ни у другом колену није знало за Србију и за Српство, а кога је од њих за ове везивало још име, он га је поталијанио, понемчио, пофранцузио. Зашто Разлог је врло прост. Ту децу и то потомство није српска мати задојила српским млеком, њима није прозборила она прво на српском дивном језику; она од ње нису чула ни причу о анђелима и вилама ни о змајевима и вештицама; она њима није говорила ни о племенитости царице Милице, мајке Јутовића, ни Јевросиме мајке, нити о јунаштву Милоша п Марка и о врлинама Лазара, Милана Топлице и Ивана Косанчића, и ако је рођени отац почео кад говорити о Душановом царству, деца су му се можда потемехнула, како га не мрзи, да им толико говори „о варварима“, кад и онако новим језиком не говори ни као она. Видите ли жалосну слику једног таквог оца

Ове и овакве мисли обузимале су ми дух често у туђини, али оне ме нису никад биле савладале у толикој мери, као кад сам се упознао с „Фон Новаковићем“. Ж Ж У:

Од кад све зна, а то је од друге половине прошлог века, да наши иду на страну на науке, од тада је Липиска (Лајпциг) место, где се у туђини највише Срба састајало. Сигурно је, да од краја прошлог века није било ни једног школског течаја, а да на тамош-

БРАСТВО 10