Brastvo

27

нигдје по Комовима толико их нема, а на некијем мјестима готово се не виде.

Кад смо прошли Недину плочу, (које се мјесто за то тако прозвало што се мисли да се нека ђевојка, кад је хтјела тудије проћи, оклизнула и пала низ ону страшну стрмен далеко доље мртва) тада тек нађосмо ве управо међу Комовима између три врха комска и ми бијасмо као три црва. Тада први пут угледасмо једног врло великог орла, како високо пролеће преко нас б једног врха комеког на други, и ми се провукосмо поред Загона Међукомљем баш ништа и непомишљајући на оне племенске ратове који су ту вођени. Изађосмо на крају Комова више Парине на југу, ту сени одморисмо ; одатле, за вријеме одмора гледасмо велике крдове и буљуке кучкијех и даље преко Царине, по Шпрокару арбанашкијех оваца, како се по планини широкој Царини и Шпрокару и оне шире уједно елушајући звек звона са Угича предводника и овнова којијех звуци до нас допираху. И заиста планина Парина за овце је права царевина.

По одмору пођосмо да се пењемо на врх Кома Божићског. Ми смо изабрали за пењање најгори пут, све гребеном Кома Божићског од југа истоку изнад Варде катуна коњушког. На овоме нашем путовању морали смо скинути опанке. Ово смо учинили за то: да бисмо се могли сигурније држати босијем ногама у пењању. Од тога пута по врх Варде нарочито и данас кад помислим језа ме хвата. То је одсјек поврху кога смо прошли и низ који ја нијесам смио да погледам, јер ми се чињаше: ако погледам, да ћу за погледом