Brastvo

57

године кад на Морачу удари. Но како се вратио "о ве већ зна, а зна све и то: да у повратку свом из Мораче није имао кад да по Ђенерал Штабној карти тражи пута, а врло је могуће, да му је она у Морачи и остала.

Обијест колашинских Турака била је велика. Они ни за свога Пара нијесу знали, па еу за себе то и казали овијем ријечима : „Не зна Тара за Цара“. Али ту њихову обијест сатрли ву Морачани са кршним нахијама Дробњацима и Вавојевићима. Ове нахије бијаху већ отеле Тару до Колашина а у најновијим ратовима отеше и Колашин. Данас је он црногорски а планине колашинске припадоше Дробњацима, Морачанима и Вавојевићима. Они су их и заслужили, тако је и било право.

Праштајући се с морачком нахијом, за коју су и Немањићи добро знали, да је то она међу седам орда Морача тврда, те су у њој подигли и оставили онај дивни дом славе Божје и свога имена на десној обали ријеке Мораче: манастир Морачки, који је у погледу слободе био најсрећнији од евијех ерпскијех манастира из доба Неманића; праштајући се и са онијем Свети-Горскијем водопадом што је удесио од цркве код самог манастира пред градеком портом, који се почиње са знатним воденим стубом, но који се од половине пада разбија у небројене ситне капљице на милијуне, остављајући ми и то као успомену мог случајног путовања преко Мораче и онај подземни увор понор — у који вода улази из Роваца при дну села „Вељег дубоког“, а излази послије 9—6 сати подземног пута као извор — врело — више самог манастира,