Brastvo

81

ству придатих да купи; но ови му га не дадоше, као ни до тада што га никоме давали нијесу, зато се Пејо опреми на тужбу, оде у Стамбол и оптужи Васојевиће — Лијеву Ријеку — самоме цару. На њетову тужбу цар изда ферман да се с војском покори Лијева Ријека; тај се ферман пошаље Мустај паши Мамут Беговићу у Пећ по Осман паши Арапину. По том Ферману обадве паше екупе војску у Пећи се њом дођуу Гусиње, па одатле заједно ва Шабанагићем Гувињеким и војском окрену преко Врмоше, изађу на Широкар, па поред Царине сиђу на Верушу и ударе на Лијеву Ријеку изненада. Сву је попале и сиђу до на Ножицу, запале Васојеву цркву пи ту се улогоре.

Овоме нападу „Љеворечани се нијесу надали па му се нијесу ни противити могли. Главно им је било да чељад еклоне да се не зароби. Само чобани, који су и дали глав Лијевој Ријеци да се чељад склони, пушкарали су се, и тако Турци, скоро без пкаквог отпора, заузеше Лијеву Ријеку.

Пошто Љеворечани склоне своју чељад — породице — тад се тек почну спремати на отпор и борбу. Вук Брајотић и Вук Маринковић, као аранбаше прикупе своје соколове, — Љеворечане — колико су више могли и 80. Августа, на Св. Александра, ударе ова два Вука на Турке изненада, ту их разбију и потјерају од куд ву и дошли. У бјегству раздвоје се Турци пепод Опасанице на двоје. Те Мустај паша нагне објегати уз Котич, за њим ве натури Вук Маринковић, стигне пашу код Клисуре Котичке и посијече га, Та се клисура од тада прозвала „Мамут беговића кли-

БРАСТВО б