Brastvo

249

јом и упита Велимира шта ради отац, Велимир одговори, да спава, и да га је покрио гаљачом. Милован је био умро несачекав понуду ни прање рана. Ту је на Мурви сахрањен, Опјевао га морачки калуђер Теодосије. Од своје дјеце није освећен на Илинчићу.

Но вјечна правда осветила га је од Раовића, она је задовољена. Илија Раовић у мјесто тога да добије поглаварство над селом Краљем, добије болест губу, разгубао се сав. Он се сав од те болести жив распадне, те га зато издвоје од људи, и тако болестан живио је од сваког одвојено у једној нарочито за њега начињеној малој колибици, но изван села; из његовог вагана и његовом ожицом нико није јео, ни из његовог саплака воду пио. Он је био издвојеник,“) па тако и његово посуђе било је издвојено, та болест постигне и дјецу његову, те послије двадесет година од Илије Раовића није остало живе душе.

Зар ово није био прави Божији суд“

Пошто је Милован умр'о и сахрањен у гробљу на Мурви, Нена се једнога дана спреми у колико је могла и једнога јутра остави Мурву и Морачу, и са великијем трудом и муком врати се у Краље са дјецом у Љетрошевице и у онај стан, из кога је била отишла у Морачу. Собом је дотјерала и оне двије краве и оно теле већ воловодче, ту у томе стану зазими се дјецом.

Пријатељи Милованови потпомогоше је те зиме, и издржаше је са дјецом; но тај живот био је страшно горак и чемеран; али Нена га са дјецом

%) У селу Краљу, и у осталој нахији Васојевићској, умрлијем од ове болести одвојени су гробови од општег гробља. Ова

строгост народна била је умјесна. Она је била чувар да та болест не узме већега маха. Сада је то брига државе.