Brastvo

[= + ер ИМ ОНА МОМ АЕК и Се Уа. ( РА Ане "и нулу ње па 5 Мах ПАЛА ха

Зи : ЊУ

| '

А а УК

14 5

110

— Немој да мислиш и да слутиш на зло без потребе — прекиде је Цвијета — они се по овакому нијесу ни упутили, а и да су, опет нема разлога да се плашиш, јер нијесу у пучини, него уз крај, све покрај села. Као да су ти мало пута и по горијем временима била браћа на мору!

— Е јест, али сам увијек знала када ћу им

се надати, а сада, памтиш ли како ми је одговорио твој брат Нико, кад сам га питала када цијени да, ће се моћи вратити! „Кад нас узвидиш, тад нам се и надај!“ Лијепо богме! Лијепа утјеха! Ама како ти јеи могао другачије да рекне ! Не увиђаш ли да ти је добро одговорио! Не видиш ли да то није у њиховијем рукама него у божјим! Откуда су они могли знати када ће евршити, посао и какво ће вријеме онда имати“

— Донекле право и велиш, Цвијето! — одврати Марија — Нека их, нека! Нека дођу кад год хоће, ја молим сваке ноћи Бога за њих, па се надам у Бога иу Мајку Божју, да ће нам се здраво вратити. А мени је и мило што су се задржали, јер у толико уживам твоје драго друштво. Ах, замисли, Цвијето, како би ми било самој овдје у овој пустињи без игдје икога !

— Ух, немој ми ни спомињати! Умрла би, јадна, од страха! — упадну Цвијета.

— А то не; јер мене није ни мало страх! Ја сам одрасла у самоћи. Него велим због бриге, што су по оваком времену на мору!

Овај су говор водиле те двије дјевојке, које је већ вријеме да изближе упознамо.

Марија бијаше сестра троје браће рибара: Ђура, Срђа и Пера, чија је била и кућа, коју горе споменусмо. Бјеше то млада дјевојка од каквијех осамнаест година, доста висока, витка стаса, црнома-

.