Brastvo

111

њаста, продуга, правилна лица, кестењасте, дуге косе, грахорастијех очију са врло дугијем и густијем трепавицама. На њеном се лицу могаху одмах на први поглед прочитати све анђеоске особине, које су је красиле. Њен прост и отворен поглед показиваше безазленост њезине душе; коралне, танке усне бјеху увијек приправне на пријатан поемјех, у ком се излијеваше скромност, искреност п вијерност; гојавни, румени обрашчићи, у које би се утисла по једна јамица, кад год би она дала прилике да јој се виде бисер-зуби, означаваху доброћудност, смјерност и послушност. Једно карактеристично удубљење на челу, — да не речемо бора, код дјевојке од осамнаест година, — одаваше еталност карактера и неку мушку одважност и срчаност. А није ни чуда, што јој се та црта, у толикој мјери, тако рано испољила. Као дјевојчица од четрнаест година изгуби она своју добру мајку, — оца јој, још у раном дјетињству њену, прогута морека пучина. Остаде дакле самохрана код троје рођене браће. Али њих је занимање и на силу туђило од лараи пената, гуркајући их непрестано Нептуну у њедра! И тако, дакле, бјете сирота Марија из ране младости приморана удвостручити силе и савладати све сметње и запријеке, да би задовољила биједну браћу и порадила да се што мање и што рјеђе сјете грдне празнине, која је, послије мајчине смрти, из сваког угла зијала. Браћа су опет, до душе, од своје стране неустрашиво и сљепачки излагала свој живот неисказанијем опасностима и патњама, само да би што удобније и пристојније издржавали своју зјеницу — Марију.

Цвијета је, пак, била сестра Ника Иванишевића, ортака Маријине браће. Кућа јој се налазила у Лопуду, баш у средини вароши, у Златарској