Brastvo

125

Први сусрет са синовљевијем погледом још му више дирну срце. Он, који својег сина познаваше само као једра и чила младића у најбољем цвијету година, није ни из далека замишљао да ће сада угледати на тому мјесту два мутна, упала ока на увенутом воштаном лицу. Тај га призор изненади, он нехоте задрхта и баци се сину у наручје.

— Ах, синко, колико си ми се напатио! Како си се немило промијенио у лицу! Ко би рекао, Боже свемогући !

На то му син исприча цио догађај у свијем појединостима и потанкостима.

Стари властелин баци један поглед на постељу и њено рубље и на остале предмете у соби, па очевидно зачуђен том бескрајном чистоћом и уредности код те крајње сиротиње, није могао а да не поклони неколико добријех ријечи тијем ваљанијем људима, који стојаху ту гологлави, скромни, да не речемо уплашени, пред тако високијем и ријеткијем гостом.

— Драго ми је, што је мој син допао међу тако добре људе! Ја сам вам много захвалан и обвезан. Кад се вратим у град, договорићу се с мојом женом, која није могла да дође овлје јер је болесна —- како бисмо вам могли захвалити на доброчинству, које сте нам указали, спасавши нам јединца нашега. За сад ево вам ове кесице, њом ћете моћи подмирити најпрече потребе.

Ђуро није хтио никако примити пружену му кесицу, изговарајући се, да није заслужио толики дар, али напокон, па властелиново и Ивово наваљивање, узе је захваљујући и благосиљући.

У то уђе Марија са неколико слуга властелиновијех и јави да је сеђета донесена.